Навијачи су на све могуће начине покушавали доћи до сјевера Европе не би ли бодрили репрезентацију. Дизали су се кредити, давали откази и изнајмљивали кампери како би се отишло на Свјетско првенство.
Посебна прича су Перуанци, који наступ своје репрезентације на СП-у чекају од 1982. године. За узвратну утакмицу интерконтиненталних квалификација у Лими поднијели су 670.000 захтјева за улазнице, иако је стадион могао примити тек њих 50.000.
Али, кад су прошли Нови Зеланд и дочепали се СП-а, није било тих препрека које Перуанци нису могли свладати.
Иако је савез добио само 43.000 улазница, у Русију је допутовало 80.000 Перуанаца који су у Сарањску прије утакмице с Данском направили фантастичну атмосферу.
Многи од њих путовали су и 64 сата јер су то били најјефтинији летови, а у Перуу је забиљежен и пораст отказа јер су људи и на тај начин покушали скупити новац за пут. Наиме, пракса у Перуу је да се од државе добије отпремнина ако напустиш посао који си радио дужи низ година.
Ипак, највећи хит је навијач Мигуел Ф. (24) из те Јужноамеричке земље који се здебљао 24 килограма како би дошао до улазница за утакмице.
“Нисам успио купити улазнице, а обећао сам си да ћу ићи у Русију. Фудбал је мој живот, а репрезентација ми је све. Морао сам се некако докопати првенства”, рекао је Мигуел за новине Цларин.
Једине карте које су остале у продаји биле су оне за особе с посебним потребама.
“Читао сам захтјеве. Мораш бити у колицима, то није долазило у обзир. Други услов био је неки женски проблем, који очито немам, а трећи претилост. Да бисте могли аплицирати за улазнице морате имати индекс тјелесне масе већи од 34. Ја сам био на 30 и израчунао сам да се морам удебљати 24 килограма. Није било друге”, објаснио је Мигуел којему је план на крају и успио јер је добио карте.
“Док сам се дебљао, пливао сам сваки дан два километра да ме не убије тако нагло повећана килажа, а и мама се јако бринула. На срећу, добро је испало”, додао је Перуанац.
За његовим примјером повео се и један пријатељ који је такође остао без улазница у првом кругу. Ипак, у другом их је успио купити, али је већ имао резервни план.
“Најозбиљније си је желио сломити ногу како би и он могао добити карте као и ја, али ипак није било потребе”, рекао је Мигуел.
Његов сународњак Ангел Карнеа (36) из Лиме такође ни под коју цијену није желио пропустити бодрити Перу на СП-у.
“А шта да радим? Продао сам Форд Мустанг ГТ како бих дошао у Русију. Никад си не бих опростио да нисам отишао на Свјетско првенство јер Бог зна кад ћемо се опет пласирати. Са мном је пријатељ с великом срчаном маном. Прије сваке утакмице пије лијекове јер постоји опасност да му срце стане због емоција. Али, није га брига”, рекао је Царранеа.
Ништа мање “луди” нису ни Мексиканци. Прије четири године на СП-у у Бразилу, шесторица пријатеља из града Дуранга договрили су се да ће на Свјетско првенство у Русију путовати заједно. Аутобусом.
Четири године су штедјели новац, у међувремену купили половни, стари школски аутобус и обојали га у мексичке боје. План је био да се у мјесец и по довезу до Русије, а онда је један од њих, Хавиер, неколико дана прије пута рекао да не може ићи јер га жена не пушта.
Али, иако је Хавиер неопростиво издао своје пријатеље, дечки су га ипак повели на пут. У бус су укрцали картонску Хавиерову верзију у природној величини с натписом “Жена ме није пустила”, али нису очекивали да ће картонски Хавиер постати такав хит. Њихова прича је на свим мексичким и страним порталима.
Момци су у граду Тамаулипасу укрцали бус у контејнер за Европу и након 18 дана вожње по континенту стигли у Русију. С картонским Хавиером су ходали улицама, а други навијачи су се с њим фотографирали, љубили га па чак му плаћали и пиво.
“Сви су одушевљени кад виде наш аутобус, али им се Хавиер највише свиђа”, рекао је Фернандо и додао како нису жељели да им “издајник” Хавиер уништи животну авантуру.
А на авантуру су се отиснули и отац и син Бето и Роберто Гранадос. Бето је 15. јуна 1986. године имао улазницу за осмину финала СП-а између Мексика и Бугарске у Мексико Ситију. Данима до утакмице није могао спавати од узбуђења, али легендарни стадион Астека није видио. На дан утакмице супруга му је рекла да има трудове и Бето је провео цијели дан с њом у болници.
“Рекла ми је да вјеројатно није ништа јер је знала колико сам желио ићи на утакмицу. Ха, ха, трудила се да роди што прије како бих стигао на утакмицу, али то се није догодило. Схватио сам да има важнијих ствари од фудбала у животу, али морам признати да ми није било лако”, рекао је Бето.
На његову срећу, Мексико је свеједно побиједио, а њему се родио здрав и сретан син Роберто. Бето више није имао прилику отићи на Свјетско првенство за чиме је увијек жалио. Сина Роберта је водио на све будуће утакмице, а обојица су велики навијачи клуба Чивас. Роберто је с очевих рамена од малих ногу гледао фудбалску утакмицу. Бето је послао татину причу на ФИФА-ин такмичење “Bring someone special“, а побједник је добио плаћени пут за двије особе на Свјетско првенство.
Од 13.000 прича из 150 земаља, ФИФА је одабрала управо Робертову и омогућила му да оца поведе у Русију.
(index.hr)
