У историји Брчког XIX вијека, нарочито његовог црквеног, просвјетног и културног живота, остала су забиљежена имена бројних трговаца и добротвора који су својим прилозима помагали српску православну заједницу.
Међу њима се налази и једно име које се данас у Брчком готово и не помиње – Милева Константиновић, рођена Опуић. Њена животна прича углавном је везана за Трст, Дубровник и Београд, за породицу Константиновић и династију Обреновић, а у историји српске музике позната је и као једна од ријетких жена композитора свога времена. Ипак, сачувани земљишнокњижни и новински извори показују да је имала непосредну и, по свему судећи, знатно дубљу везу са нашим градом.
Милева је у Брчком посједовала више некретнина. Једну од својих кућа, која се налазила у Српској вароши, поклонила је 1892. године Српској православној црквено-школској општини. Жељела је да се у њој оснује читаоница и да дар уједно буде трајан спомен на њене родитеље, Александра и Марију Опуић. У једном другом новинском запису о овом доброчинству помиње се и редовни годишњи помен њеним родитељима на Светог Ђорђа.
Да би се боље разумјело ко је била жена која је своју имовину у Брчком намијенила овдашњој српској заједници, потребно је вратити се неколико деценија уназад, у Дубровник и Трст.
Опуићи и Бошковићи
Милева је потицала из имућне српске трговачке и бродовласничке породице Опуић. У различитим изворима њихово презиме биљежено је као Опуић, Опујић, што понекад отежава праћење породице кроз архивску грађу и литературу.
Њен отац Александар Опуић (1825–1888) рођен је у Дубровнику, а касније се настанио у Трсту. Био је брат Христофора Опуића, а у литератури се породица помиње међу имућним српским породицама које су се у XIX вијеку из Дубровника везале за Трст. Александар је био трговац, земљопосједник и бродовласник, а обављао је и дужност предсједника Српске православне црквене општине у Трсту.
О материјалном положају Опуића говоре и подаци о њиховом учешћу у поморској трговини. Трст је у то вријеме био једно од најважнијих пристаништа Хабзбуршке монархије и средина у којој се током XVIII и XIX вијека развила бројна и економски снажна српска заједница. Александар је припадао управо том кругу трговаца чији су послови били везани за Јадран, али који нису прекидали везе са Дубровником.
Његова супруга била је Марија Бошковић (1829–1889), сестра Божа и Ника Бошковића. Тако су се браком Опуића и Бошковића повезале двије имућне породице дубровачког српског грађанства.
Бошковићи су у Дубровнику оставили нарочито видљив траг. Добротворство у тој породици није било успутна појава. Божо Бошковић оставио је 10.000 форинти за школовање сиромашне дјеце „без разлике вјере“, а након његове смрти, према његовој жељи, 1879. године основана је једноразредна школа за православне дјевојке – Заклада Божа Бошковића. У њеном оснивању учествовали су и његова сестра Марија и брат Нико.
У таквој породичној средини одрастала је Милева. Када се њено касније добротворство посматра у том контексту, види се да даровање куће у Брчком није било нешто страно породичној традицији из које је потекла.
Посебно је занимљива дубровачка вила Бошковића на Пилама, подигнута 1865. године. Касније ју је наслиједила управо Милева Константиновић. У тој кући боравиле су бројне угледне личности, а са породицом је био повезан и сликар Влахо Буковац.
Влахо Буковац и породични портрети
Веза Опуића и Бошковића са Влахом Буковцем представља занимљив дио породичне историје. Буковац је почетком осамдесетих година XIX вијека израдио више портрета чланова овог породичног круга, међу којима и портрете Александра и Марије Опуић.
То је за причу о Брчком више од занимљивог биографског детаља. Људи којима је Милева нешто више од једне деценије касније посветила своју брчанску задужбину добили су, захваљујући Буковцу, и свој сачувани ликовни траг.
Буковац је портретисао и чланове породице Бошковић, а ти портрети су касније доспјели у збирку Српске православне црквене општине у Дубровнику. Према подацима о дубровачкој збирци, породични портрети су након Милевине смрти прешли у црквени посјед.
Милева Опуић Константиновић
Милева Опуић рођена је у Трсту 12. априла 1858. године. Била је једина кћерка Александра и Марије Опуић која је доживјела зрело доба. Поред значајног породичног иметка, добила је и образовање које јој је омогућило да се бави музиком.
У српској музичкој историји остала је забиљежена као композиторка салонске музике. Писала је углавном мање клавирске форме и композиције за глас и клавир. Познати су њен „Дрина валцер“, гавота „Загоркиња“, „Краљева гарда“, као и пјесма „Ал’ је леп овај свет!“ на текст Јована Јовановића Змаја. Савремена истраживања српске музике сврставају је међу малобројне жене које су се у XIX вијеку код Срба бавиле компоновањем.
И овдје се поново сусрећемо са добротворством. Приход од продаје њених штампаних композиција кориштен је у добротворне сврхе. Тако је приход од „Дрина валцера“ био намијењен фонду Друштва Светог Саве, док је приход од „Загоркиње“ такође имао добротворну намјену.
Милева се 1878. године удала за Александра Константиновића. Брак ју је увео у породични круг династије Обреновић. Александар је био син Анке Обреновић Константиновић, кћерке Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша.
Имали су сина Владимира и кћерку Наталију. Наталија се касније удала за црногорског кнеза Мирка Петровића Његоша, сина кнеза, касније краља Николе I.
Тако је Милева, рођена у тршћанској трговачкој породици дубровачког поријекла, удајом и каснијим браком своје кћерке била повезана са двије владарске породице. Ипак, судећи према ономе што је остало иза ње, њено интересовање није било ограничено на живот високог друштва. Добротворство се јавља током различитих периода њеног живота и у различитим срединама.
Управо ту треба тражити и њену везу са Брчким.
Милевина имовина у Брчком
Када је и на који начин породица Опуић стекла имовину у Брчком, за сада није утврђено. Оно што показују сачуване грунтовне књиге јесте да Милевина имовинска веза са градом није била ограничена на једну кућу.
У земљишнокњижној документацији Милева се појављује као власница више некретнина у Брчком. У једном од грунтовних уписа наведена је као:
„Милева рођ. Опујић удата за Александра Константиновића из Трста“.
Други грунтовни уложак показује да је располагала и другим градским некретнинама, међу којима се у посједовници појављују кућа, градилишта, магазе, башче, творница и други објекти. Та имовина није била предмет даровања Српској православној црквено-школској општини.
То је важан податак. Милева, дакле, није у Брчком посједовала само једну кућу која се случајно нашла у њеном власништву, већ више некретнина. Због тога остаје отворено питање како је овај имовински комплекс настао и да ли његово поријекло треба тражити још у пословима њеног оца Александра Опуића.
За сада нема довољно података да се то тврди. Старији власнички уписи могли би дати одговор на питање да ли је Милева брчанске некретнине наслиједила или их је стекла на други начин. У сваком случају, грунтовница показују да њена веза са нашим градом није била само добротворна. Њој је претходила стварна имовинска веза са градом.
Кућа у Српској вароши
Међу Милевиним брчанским некретнинама налазила се и кућа у Српској вароши. Њена локација је данас утврдива на основу земљишнокњижних података. Међутим, питање да ли је данашњи објекат на тој локацији у цјелини она кућа која је постојала крајем XIX вијека захтијева додатно истраживање. Током више од једног вијека кућа је могла бити преправљана, дограђивана или замијењена другим објектом, па без старих планова, фотографија или грађевинске документације не би било оправдано говорити о њеној потпуној аутентичности.
За сада је важније оно што се о кући може сигурно утврдити.
Године 1892. Милева је одлучила да је више не задржи у свом власништву.
Даровала ју је Српској православној црквено-школској општини у Брчком.
О томе је исте године писао сарајевски „Босанско-херцеговачки источник“, мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства. У јулском броју објављена је кратка вијест под насловом „Поклон српско-православној црквено-школ. општини у Брчком“:
„Госпођа Милева Константиновић рођ. Опујићева из Биограда, поклонила је своју кућу, на великој улици у Брчком српско-правосл. цркв.-школ. општини, за спомен својим родитељима, да се у њој оснује читаоница. Живила!“
Неколико редова из старог часописа дају нам податке које сама грунтовница не може дати. Знамо коме је кућа намијењена, зашто је поклоњена и шта је у њој требало да буде.
Читаоница и спомен на родитеље
Намјера да се у дарованој кући оснује читаоница заслужује посебну пажњу. Српске читаонице у XIX вијеку нису биле само мјеста за читање књига и новина. Око њих су се окупљали трговци, занатлије, свештеници, учитељи и други писмени људи. Набављана је штампа, читале су се књиге, разговарало се о друштвеним и културним питањима. У срединама попут Брчког таква мјеста постајала су важан дио просвјетног живота. Зато је значајно што Милева своју кућу није једноставно оставила Црквено-школској општини без одређене сврхе. У њој је требало да буде читаоница.
Али је постојао и други разлог.
Кућа је поклоњена „за спомен својим родитељима“.
Ти родитељи били су Александар Опуић и Марија, рођена Бошковић. Александар је умро 1888, а Марија годину касније. Недуго након њихове смрти Милева је одлучила да њихово име веже за једну установу у Брчком.
У још једном новинском запису о овом дару помиње се да је требало да се њеним родитељима редовно сваке године на Светог Ђорђа врши помен. Без самог даровног уговора не можемо знати како је та обавеза била правно формулисана, нити треба претпостављати зашто је изабран управо тај празник. Али податак о помену добро се уклапа са вијешћу „Источника“ да је кућа дарована „за спомен својим родитељима“.
Тако је дар имао двоструку намјену. Требало је да користи живима, кроз читаоницу, а истовремено да чува успомену на покојне Александра и Марију Опуић.
Шта каже грунтовница
Новински текст добија додатну тежину када се упореди са земљишним књигама.
У грунтовници је Милева уписана као власница предметне некретнине. Потом је забиљежено да се: „На темељу даровног уговора од 17.7 јула 1892.“ право власништва укњижује у корист Источно-православне црквено-школске општине у Брчком.
Овдје се новине и земљишне књиге д допуњују. Грунтовница потврђује власништво и правни пренос некретнине, док „Босанско-херцеговачки источник“ говори о намјери дародавке.
Нема, дакле, сумње да је Милева 1892. године своју кућу у Српској вароши уступила брчанској црквено-школској општини. При томе је важно имати у виду и осталу њену имовину у граду. Дарована кућа представљала је само један дио онога што је Милева посједовала у Брчком. Остале некретнине задржала је у свом власништву.
Управо та околност дару даје нешто другачији смисао. Није ријеч о томе да се Милева одрекла једине некретнине коју је имала у удаљеном граду. Из ширег комплекса своје брчанске имовине издвојила је једну кућу и одредила чему ће она служити.
Једна заборављена брчанска прича
О Милеви Константиновић данас се може писати из различитих углова. За историчара музике она је једна од раних српских композиторки. У историји породице Обреновић појављује се као супруга Александра Константиновића. Преко кћерке Наталије њено име улази и у историју црногорске династије Петровић Његош. У Дубровнику се њено име сусреће уз Опуиће и Бошковиће, њихове куће, задужбине и портрете Влаха Буковца.
За Брчко је, међутим, важна као задужбинарка.
У њеној причи можда је најзанимљивије управо то што дар Брчком није био издвојен од породичног насљеђа из којег је потекла. Божо Бошковић оставља новац за школовање дјеце; Бошковићи оснивају школу за православне дјевојке; Милева приходе од својих композиција усмјерава у добротворне сврхе; а у Брчком једну своју кућу предаје Црквено-школској општини да би у њој била читаоница.
Остаје, наравно, још доста питања.
Најважније је како је Милева стекла своју брчанску имовину. Чињеница да је посједовала више некретнина упућује на то да би ранији извори, други имовински списи могли открити још података. Тек тада ће се моћи говорити да ли је имовина била њено насљеђе од Опуића или је стечена на други начин.
Требало би утврдити и шта се дешавало са читаоницом након даровања, колико дуго је радила и како је кућа кориштена у наредним деценијама.
Позната је и локација некадашње Милевине куће у Српској вароши. Међутим, док се не изврши поређење са старијим катастарским плановима, фотографијама и евентуалном грађевинском документацијом, остаје отворено питање у којој мјери данашњи објекат на тој локацији одговара кући из 1892. године.
Ипак, оно најважније већ је могуће рећи.
Прије више од сто тридесет година Милева Константиновић, рођена Опуић, издвојила је једну кућу из своје имовине у Брчком и поклонила је овдашњој Српској православној црквено-школској општини. Намјенила ју је читаоници и успомени на своје родитеље.
Због тога Милеву Константиновић треба вратити међу имена добротвора старог Брчког, а њену кућу у Српској вароши посматрати као један од заборављених трагова просвјетног и задужбинарског живота брчанских Срба крајем XIX вијека.
Припремио:
Славиша Ћурић, дипл. оец., архивист
СПКД Просвјета Брчко
