Dok Vašington glavni diplomatski napor usmerava ka Bliskom istoku, rat u Ukrajini ulazi u jednu od najopasnijih faza. Umesto klasične diplomatije, u prvom planu su Stiv Vitkof i Džared Kušner, ljudi od najvećeg poverenja Donalda Trampa
Dok se pažnja Bele kuće poslednjih nedelja gotovo u potpunosti usmerila na krizu sa Iranom, ukrajinski front ponovo se našao u senci jednog drugog rata. Upravo to je glavna teza opširne analize *Njujork tajmsa*, koja ukazuje da je američka diplomatija praktično pauzirala svoje angažovanje oko Ukrajine u trenutku kada su borbe dostigle jedan od najopasnijih nivoa od početka sukoba.
Simbolično, dok su ruski i ukrajinski dronovi ponovo leteli ka Moskvi i Kijevu, specijalni izaslanik Stiv Vitkof i predsednikov zet Džared Kušner nalazili su se u Kataru, gde su razgovarali o Iranu. Upravo ta slika, kako ocenjuje list, najbolje pokazuje promenu prioriteta administracije Donalda Trampa.
Ni ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski više ne krije nezadovoljstvo.
„Nažalost, vojno, stojimo u redu“, poručio je, priznajući da Ukrajina više nije glavna tema američke spoljne politike. Istovremeno je dodao da razume da Vašington ima probleme na Bliskom istoku, ali je poručio da su Kijevu potrebna konkretna dela, a ne samo izjave podrške.
S druge strane, Vladimir Putin nije propustio priliku da primeti kako je Trampova administracija bila „ometena“ Iranom, što je, po svemu sudeći, Moskva pažljivo pratila.
Prazne ambasade, puna očekivanja
Jedan od najupečatljivijih detalja na koji ukazuje „Njujork tajms“ jeste činjenica da je mesto američkog ambasadora u Moskvi upražnjeno već više od godinu dana, dok je vršilac dužnosti ambasadora u Kijevu podneo ostavku još u aprilu.
Istovremeno, državni sekretar Marko Rubio i klasični diplomatski aparat imaju daleko manju ulogu nego što je to bio slučaj u prethodnim administracijama.
Umesto karijernih diplomata, čitav proces u velikoj meri oslonjen je na dvojicu ljudi koji su karijeru izgradili u svetu biznisa i nekretnina – Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera.
Prema pisanju lista, njihov stil rada više liči na korporativne pregovore nego na tradicionalnu diplomatiju. Istovremeno vode više procesa, razgovaraju sa različitim akterima i nastoje da izbegnu sporu birokratsku proceduru.
Kremlj ih čeka, ali traži više
Iako su, prema izvorima bliskim Kremlju, u Moskvi razočarani sporim napretkom, Vitkof i Kušner i dalje se smatraju najvažnijom direktnom vezom sa Donaldom Trampom.
Bivši švajcarski diplomata Tomas Greminger ocenio je da u Moskvi postoji izvesno nezadovoljstvo rezultatima dosadašnjih kontakata, ali i uverenje da trenutno ne postoji ozbiljna alternativa američkom posredovanju.
Prema istim izvorima, predsednik Putin posebno ceni komunikaciju sa Vitkofom, koga smatra čovekom koji ima neposredan pristup Trampu i koji bi mogao da pomogne u eventualnom političkom dogovoru o najvažnijim bezbednosnim pitanjima, uključujući budući status Ukrajine i njen odnos prema NATO-u.
Evropa bez jasnog pregovarača
Dok Moskva i Vašington, makar neformalno, održavaju kanale komunikacije, Evropa se i dalje suočava sa sopstvenim problemom – nema izabranog čoveka koji bi u ime evropskih saveznika vodio direktne razgovore sa Kremljom.
U takvoj situaciji, američki izaslanici ostaju praktično nezamenljivi, iako se sve češće čuju ocene da bez ozbiljnog diplomatskog tima, stalnih ambasadora i sistematičnog pregovaračkog procesa, ni njihov lični uticaj ne može doneti brzo rešenje.
Obećanje od 24 sata i surova stvarnost
Tramp je tokom izborne kampanje tvrdio da bi ukrajinski sukob mogao da reši za svega 24 časa. Danas, nekoliko meseci kasnije, realnost izgleda daleko složenije.
Sam predsednik je nedavno priznao da je administracija trenutno „fokusirana na Iran“, uz napomenu da će se pitanju Ukrajine ozbiljnije posvetiti tek kada bliskoistočna kriza ostane „u retrovizoru“.
Do tada, dok diplomatija čeka svoj trenutak, na terenu se nastavlja eskalacija, a i Moskva i Kijev pokušavaju da vojnim sredstvima poprave svoje pozicije pred neku buduću pregovaračku rundu. Upravo zato sve više analitičara upozorava da bi naredni meseci mogli biti presudni ne samo za tok rata, već i za budućnost svakog eventualnog mirovnog procesa.
(politika.rs)
