Запад се понаша као да не разуме суштину проблема с Русијом и ниједна врста преговора неће довести до решења уколико не узму у обзир разлог због којег је Москва предузела војну акцију у Украјини.
Суштина је у томе да Русији није циљ да окупира Украјину и преузме је као део своје територије, него да се заштити од војне претње са Запада. А њен западни сусед плански већ деценијама постаје англосаксонски полигон са свим врстама наоружања и однегованим нацистичким групама које су већ показале шта мисле о руском становништву у Одеси, Донбасу, па и целој Украјини.
Циљ који је Владимир Путин означио речима денацификација и демилитаризација, као и употреба термина геноцид, некима, попут немачког канцелара Олафа Шолца, звучали су смешно, иако је немачки званичник последња особа којој би то требало да буде шаљиво. Откако су руске трупе ушле у Украјину и напале украјинске снаге, западни наратив је усмерен на то да је Путин увек био рационалан, а да се сада променио; да Москва иде на обнављање СССР-а; да се неће зауставити на путу ка ЕУ кад прегази Украјину… Кад се читају медији који подржавају овакав дискурс, стиче се утисак да није јасно зашто је руска војска уопште ушла у Украјину, да је Путин полудео и да је жељан територије и крви. Мало ко се бави временом од претходних најмање осам година украјинске новије историје (да не говоримо о ранијем периоду) и само се помене да је од тада у Украјини животе изгубило 14.000 људи. Мински споразум је одавно пао у заборав и све што је потписано као пут ка решењу.
Украјинци су у понедељак дошли на преговоре са захтевима да све буде као пре, пошто се показало да увек може да буде горе. То се обично схвати кад је већ касно. Зато је вероватно јуче министар одбране Сергеј Шојгу подсетио од чега је све кренуло и на шта је Москва годинама упозоравала: Русија жели да се заштити од војне претње са Запада преко територије Украјине и то је главни циљ. О томе су Руси говорили, упозоравали, позивали на разговоре, инсистирали на контроли наоружања, предлагали резолуције. Тек кад је војна сила преузела ствар у своје руке, настала је паника. Нажалост, то подразумева страдање невиног становништва и рат би требало да буде последња опција.
Али проблем је што политички Запад и сада, кад гину војници, жене и деца, одбија да прихвати своју одговорност и спреман је да води рат до последњег Украјинца. Амерички председник Џозеф Бајден каже да трећи светски рат није опција, али не каже да може лако и да постане. САД и ЕУ, као и њихови савезници, сматрају да ће такав рат избећи ако несрећним Украјинцима испоруче своје оружје и плаћенике и да ће тако поразити оне који не деле њихов систем вредности.
Европска унија одлучила је да шаље убојито офанзивно наоружање великог калибра, чак и борбене авионе, док НАТО први пут у оквиру колективне одбране распоређује снаге за брзо реаговање. Чланице су спремне да у наредним данима распореде додатних 40.000 војника, на различитим местима у приправности је 100 бомбардера, 30 ратних бродова који дежурају од севера до Медитерана. Да ли је онда необично што је Москва повисила степен приправности своје нуклеарне тријаде? И да ли се онда може веровати Бајдену да трећи светски рат није опција и да америчка администрација сматра беспотребним подизање руске борбене готовости снага за одвраћање? Да ли ће Русија бити једина која ће платити високу цену? Одговор сви знају. Зато је Јенс Столтенберг искључио могућност да НАТО уведе забрану летова изнад Украјине, а више пута је и у Бриселу и у Вашингтону поновљено да неће слати своје војнике у Украјину. „Морамо да схватимо да би то био жесток сукоб”, закључио је. Овако, сукоб ће бити жесток само за Украјинце и Русе и то је најбоља опција за Запад. Али тако се неће завршити.
Одлуку ЕУ да почне да испоручује наоружање Украјини (за сада је то одбила Мађарска) Москва сматра непријатељском и тврди да европске државе неће моћи због тога да избегну одговорност. Улога ЕУ – која је финансирала кијевске владе после државног удара, али и пре тога, кад можда и није могло да се докаже за шта се све користио тај новац – сада је очигледна. Док су гинули становници у Донбасу, горели људи у Одеси или Кабулу, док су ракетирани Багдад, Триполи или Београд, славило се у Белој кући, а Брисел је то сматрао исправним начином да се успостави поредак по њиховим правилима.
(politika.rs)
