Лука Јовић је данима уназад једна од главних тема наших, европских и свјетских медија с обзиром да је недавно потписао за Реал Мадрид.
Осјетио је 21-годишњи нападач шта значи бити у жижи, али то га нимало није промијенило и даље је чврсто на земљи. То тврди и његов отац Милан Јовић, човјек који је морао да уложи много труда, времена и новца да би његов син постао оно што данас јесте – један од најбољих голгетера свијета.
– Било је свега и свачега, лијепих и лоших тренутака. Некада је било и финансијске кризе, за разлику од данас. Као мали хвала Богу Лука је могао и да поједе и попије. Послије тренинга или утакмице одведем га на аутокоманду, он поједе пицу и каже: „Ћале, ја бих још једну“ или поједе 10 ћевапа па говори да хоће још. Међутим, све смо издржали, а срећа је да му је та храна отишла у мишиће, не у масноћу. Најважније је да је Лука успио, да је постао стабилна особа. Упознао сам једног човјека у Београду који је радио с многим нашим велиликим спортистима, он ми је рекао да је психички веома стабилан. Каже да је од свих наших спортиста најстабилнији Новак Ђоковић, а иза њега је Лука. Мој син је веома зрео за своје године, а можда је на то утицала и чињеница да је увијек играо са старијима од себе. Стабилан је, није нагао, све прихвата веома мирно. Ето, када се дешавала цијела прича око Реала он је то мирно прихватао – прича Милан Јовић и додаје да је Лука свјестан својих могућности:
– Лука зна свој циљ и иде ка њему, а исто тако никада себе није прецјењивао. Понекад сам му говорио „види како овај, како онај“, а он ми одговори: „ћале, он је формиран играч и имао слободу, ја морам још много да радим“. Такав став га је и довео овдје гдје је данас, надам се да ће му то помоћи у Реал Мадриду.
Као дијете Лука је био доста живахан, а од лопте се није одвајао. Често му је било забрањено да иде на терен и игра фудбал, међутим знао је да се снађе.
– Ја одем у продавницу коју сам држао, Лука нешто згријеши и супруга Светлана му забрани да иде на терен који је преко пута продавнице и игра фудбал. Онда он назове мене и пита да ли може изаћи да игра, ја му дозволим, не знајући шта му је мајка рекла. У школу је увијек носио лопту, наставници су знали да му је отму, јер је нон-стоп жоглирао испод клупе. Када дође одмор Лука затражи лопту, али је не добије, јер су знали да ће закаснити на час. Међутим оде код другог наставика и каже да га је послао онај што му је одузео лопту, а онда се њих двојица „посвађају“. Ето, знао је да се снађе. Дешавало се и да шутира школску торбу или ранац са опремом, па сам готово сваки мјесец дана морао да купујем нове ствари. Када смо потписали за агенцију добио је телефон, а и њега је шутирао. Једног дана дође кући, ја видим телефон сав изгребан, питам од чега, а он ми каже да је био у торби, а да је сједио на њој. Тек касније сам сазнао да му је телефон служио као лопта шутирао је са пенала. У кући је знао и да смота чарапе и оне су му служиле као лопта – кроз смијех каже Милан.
Разговор са родитељима Луке Јовића прекинули су трубачи, који су дошли у двориште њихове куће, с обзиром да је тај дан била преслава села Батар. Засвирали су неколико пјесама, Милан их је почастио, а као великог Звездаша погодио га је „Ђурђевдан“. Трубачи су добили новац и од Лукиног ујака Томислава када су засвирали „Певај ујко, певај роде“.
Светлана Јовић, која је из села Јаребице код Лознице, каже да није увијек било лако бити мајка малог Луке Јовића.
– Није било лако, био је несташан, хиперактиван, али важно је да није био безобразан. Кћерка Милијана је сушта супротност, а она га је често правдала када нешто згријеши, крио се иза ње. Мени је важно да су обоје на правом путу, срећна сам што Лука ради то што воли и што је успјешан. Остао је природан, исти, овај успјех га није промијенио, а то је важно. Остала сам га мало жељна, јер је често одлазио од куће, али шта да се ради. Ја сам ту ако му затребам, наравно и кћерки, која се посветила студијама у Београду, а и њој добро иде – рекла је Светлана и испричала нам једну анегдоту:
Лука Јовић као беба
– Кад је био мали питала сам га да ли више воли лопту или мене, а одговорио је да нас воли једнако. Кад сам му рекла па ја сам ти мајка, он је одговорио да сам добро прошла, јер је његов другар рекао да лопту воли више од свих у породици.
Родитељи Луке Јовића
Милан и Светлана су се упознали у лозничком предузећу „Високоза“, гдје су обоје радили. Као што Лукин успјех није промијенио њега самог, тако није ни њега. Могу да се преселе било гдје, али и данас раде око свог домаћинства, а лично смо се увјерили да су прави домаћини и да је Лука имао одакле да понесе кућно васпитање и људске квалитете.
Чувени „пасат“ не иде на аукцију
Добро је позната прича да је Лука Јовић, док је играо Мини макси лигу у Београду једну ноћ преспавао у гепеку „пасата“ којим га је отац возио на утакмице. Није им се исплатило да се послије утакмице одигране у суботу вече враћају кући, јер је сљедећи меч био сутра ујутро, паркирали су га иза јужне трибине стадиона „Рајко Митић“ и преспавали. Кућу Луке Јовића посјећивали су и њемачки новинари, а један од њих је Милану предложио да чувени аутомобил стави на аукцију и да тако заради велики новац.
Чувени пасат
– Рекао ми је један Нијемац да ставим „пасата“ на аукцију, али ништа од тога. Тај аутомобил ме никада није издао. Знао сам кренути кући из Београда са Луком, а у џепу ми 5-10 динара, толико је остало. И онда не идем аутопутем, јер сам размишљао да у случају квара могу негдје да га паркирам поред магистралног пута или у нечије двориште, па да некога позовем.
Каже мени Нијемац: „Среди га мало дотегни, добићеш новац да можеш купити новог мерцедеса. Из Фолксвагена су већ саопштили да су поносни што је Лука био у њиховом моделу, они ће га одмах откупити“. Међутим, одлучио сам да га не продајем ни њима ни било коме другом, већ сам избетонирао мјесто на којем ће стајати убудуће. Наткрићу га због падавина, али ништа у њему нећу дирати и сређивати, остаће онакав каквог сам га тада возио. Кажем никада ме није оставио, а што је у зимским данима било најважније имао је добро гријање – каже у даху Милан Јовић.
По доласку у дворише породичне куће Јовић примјетили смо необичну врсту пса, а домаћин нам је открио да је ријеч о Бијелом вучијаку.
– Код нас је то ријетка врста, бијели вучијак, ријетко гдје га можете наћи. Иако је велика, то је још увијек штене, женка је. Луки је тог пса поклнио Комнен Андрић, који сада игра у Динаму. Мој син му је помогао када је имао проблема у Португалу, јер је његов клуб „пукао“ финансијски, једно вријеме живио је код Луке у стану. То никада није заборавио, поклонио му је пса, а постали су нераздвојни пријатељи, друже се када им то вријеме дозволи због професионалних обавеза.
Омиљена храна сармице и бећарац
Као дјечак Лука је највише волио да једе сармице и бећарац које му спреми бака са мајчине стране, а и данас их воли. Она му је допуштала да скаче, трчи, шутира лопту, без обзира што су јој страдали свијеће и ствари по кући. Милан каже да је његова мајка једном морала да веже Луку како не би побјегао.
– Моја покојна мајка је остајала с њим, а с обзиром да је био много немиран једном је морала да га веже око појаса канапом како јој не би помогао, јер је мислила да ћемо се ми љутити, ако оде негдје. Успио је да јој се отргне и попео се на велику гомилу пијеска на коју она због година није могла. Дуго је морала да га моли да сиђе – присјетио се Милан.
– Увијек је био надарен за готово све спортове. Сјећам се да је у балону на Звездари његова генерација имала тренинг, а послије њих долазила је тениска репрезентација да тренира. Спустили су опрему, а када је то видео Лука је одмах узео рекет и кренуо да удара лоптицу. То је видио један тренер и кренуо да пребацује с њим, а Лука је скраћивао, ударао јако, погађао. И тако неколико поена, а када је тренер, не знам о коме се радило, видио позвао га је питао одакле је и шта ради. Када је добио одговор да тренира фудбал у млађим матегријама Звезде овај му је рекао „Батали ти фудбал и дођи да тренираш тенис“.
(srpskainfo.com)
