Рукомет, спорт уопште, али и наш град остао је без још једног легендарног спортског радника, остао је без Браце Матијашевића (68) који је свој цијели живот посветио овој дивној игри, свом граду и помагању људима.
Тужна вијест стигла нам је из земунске Болнице, гдје се Брацо посљедњих десет дана лијечио од короне.
Брацо се још 70-тих година прошлог вијека укључио у рад женског рукометног клуба Локомотива у коме је остао до посљедњег дана. Био је тренер, спортски директор, члан Управе, био је једноставно велики заљубљеник у овај спорт. Активни је учесник највећих успјеха женског рукомета у Брчком.
Најприје као члан руководства Клуба који је до несрећних ратних догађаја стекао статус међурепубличког лигаша, а након рата као алфа и омега „брчанских Амазонки“ у борби за пласман, играње и стабилни статус у Премијер лиги БиХ.
Његов ангажман у спорту не чуди, будући да потиче из спортске породице. Зато је спорт био природно окружење у коме је Брацо широм бивше државе стекао и имао бројне пријатеље.
И у професионалном ангажовању Брацо је показао своје најдивније људске особине и спремност да свакоме помогне, као медицински радник у брчанском здравству.
Његов ангажман у рукомету покушала је да прекине подмукла болест која му је констатована 90-тох година прошлог вијека. Спортски дух и борбеност помогли су му да је побиједи. Због тога се најприје преселио у Француску, а 1992. године и у далеку Канаду гдје је остао до 1998. године када се поново вратио у свој родни град.
Одмах се укључио у рукомет, не бирајући посао, само да се рукомет игра. Огромно искуство које је стекао радећи у рукомету несебично је наставио да дијели са Зораном и Сашом, са Миленом, Соњом, Самром, Ангелином, Сањом, са Дијаном и свим осталим рукометашицама које родитељском бригом и спремношћу да помогне у сваком тренутку није раздвајао од својих кћерки Ђурђе и Иване.
Свима нама који смо имали част и срећу да дијелимо не само спортске већ и обичне свакодневне животне тренутке, Брацо ће заиста недостајати. Недостајаће његов карактеристични глас подршке рукометашицама у сали Економске школе, недостајаће нам његов благи осмјех, недостајаће његова искреност.
Баш онаква какву је изрекао на сплаварењу Таром 2014. године када је са другарима из Клуба два дана боравио у кампу у Бастасима. Након спуштања низ Тару и Дрину и невјероватног искуства које је доживио, Брацо је потписнику ових редова изрекао једну веома упечатљиву реченицу:
„Послије овог доживљаја са вама низ Тару и Дрину, више ми не би било жао да умрем.“
Ове ријечи ми још одзвањају и присјетио сам их се, кад се у име љубитеља рукомета и спорта опраштам од Браце Матијашевића, великог човјека и хуманисте, спортског радника и пријатеља, мужа, оца, дједа, брата, стрица.
Свима нама, а највише кћеркама и унуцима Луки, Микаели и Марку те брату Николи недостајаће Брацо, који је чак својим именом показао о каквом се благом и добром човјеку ради.
Успомену на Брацу, чуваће сви рукометни заљубљеници у Брчком и на много ширим просторима, чуваће сви они са којима је радио у здравству и „Прохеми“, чуваће обични људи који су имали прилику да га упознају.
Скромног, задовољног, заљубљеног у рукомет и обичан људски живот. Брацо је то својим битисањем на земаљском шару и дјелима, заслужио.
М.Д.
