spot_img
spot_img

Три деценије од злочина на Казанима: Сарајевска “истина” на коју нема права жалбе

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

Самир Бејтић ослобођен оптужбе за ратни злочин на Казанима, 14 припадника тзв. Армије БиХ осуђени за убиства а нико за ратни злочин, на споменику на Казанима ни слова ко су били убице, а ко жртве.

Уз уличице Бистрика и козје стазице Богушевца, са којих се Сарајево види као на длану, и које воде до јаме на Kазанима, ко се мало боље загледа, у блату још увек може да види трагове звери. Киша која би их спрала нити је пала, нити ће пасти, нити таква киша постоји.

Горе око јаме, из које се на благ пролећни дан сукља хладноћа, и око стаза којима су Србе из Сарајева водили, тукли, мучили, клали, бацали у бездан, мртве, живе, преклане, одесечених глава, мирише љута трава, најчешће пелин, а понекад тамјан замирише, или се то само учини ономе ко уз уличице Бистрика, преко Богушевца, крене стазом којом су их одводили.

Двоје стараца из Бистрика, брачни пар Kомљенац, имали су 67, односно 72 године. Немоћне и недужне, готово непоректне, извели су козјом стазом до јаме, заклали па бацили… Бог сам зна колико још људи…

Јама на Казанима, кад се одозго са стене загледа, нема дна, или се дно не види, над јамом цео боговетни дан можете стајати и чекати али неће доћи птице.

На Kазанима, на локалитетима Гај и Грм Малине 1998. године ексхумирани су посмртни остаци и у 28 врећа превезени у Лукавицу. Анализом је утврђено да је реч о 23 жртве, старости од 27 до 66 година. Идентификовано је 15 убијених, десеторо српске, двоје украјинске, двоје хрватске и једно бошњачке националности.

Кад сам пре коју годину био горе на Казанима, камен на који је падала њихова мученичка крв био је топао, угрејало га пролећно сунце. Са камена у јаму капао је восак свећа које су догоревале, на место на које су падала тела мученика. Измучена, измрцварена. На стази испод јаме видео сам трагове звери. Киша која би их спрала нити је пала нити ће икад пасти.

Јуче је стигла вест из Сарајева. “Апелационо веће Врховног суда Федерације БиХ потврдило је пресуду Kантоналног суда у Сарајеву којом је Самир Бејтић ослобођен оптужби за ратни злочин над Србима на Kазанима”.

И објашење да је пресудом Kантоналног суда у Сарајеву која је изречена 3. новембра 2021. године Бејтић ослобођен оптужби да је починио ратни злочин против цивилног српског становништва, да је против те пресуде Тужилаштво Kантона Сарајево уложило жалбу, те да је Врховни суд ФБиХ одбацио жалбу као неосновану, и потврдио пресуду Kантоналног суда у Сарајеву.

Још је у вести писало да на ову пресуду не постоји могућност жалбе. Запечаћена за сва времена. Бејтић није крив за страдање Срба на Богушевцу, на Казанима.

Иначе, поменути Самир Бејтић, био је оптужен да је као припадник Десете брдске бригаде Армије БиХ, 1993. године учествовао у премлаћивању Ергина Николића и Душка Јовановића, да их је затим са групом војника и Мушаном Топаловићем Цацом одвезао на Богушевац, где су их у земуници злостављали још неко време, а онда их убили. И да је још, 25. децембра 1992. убио Зорана Вучуревића на Kазанима.

Како би потврдили, доказали, оно што је пресуђено, и на шта више нема права жалбе, Бејтићу су судили дуже од 20 година. Ослобађајућа пресуда изречена ових дана, четврта је по реду. Истина, Бејтић је у међувремену био осуђен и на 14 година затвора за злочине на Казанима, али је после, слава правди и истини, та пресуда укинута. Онда је поменути Бејтић два пута ослобађен оптужби, и те одлуке су укинуте. Врховни суд Босне и Херецеговине до сада је укидао одлуке Кантоналног суда “због битних повреда одредби кривичног поступка”, све до сада када је, слава правди, Апелационо веће поменутог Суда потврдило пресуду Кантоналног суда у Сарајеву којом је Бејтић ослобођен.

“На ову пресуду не постоји могућност жалбе”, пише данас у новинама.

Страшан је пут који од центра Сарајева кроз махале Бистрика и Богушевца води до Kазана! Kао Христов пут на Голготу. Тим стазама водили су их, Србе углавном, комшије из Сарајева, до јаме, горе их клали, бацали у бездан.

У махалама Бистрика, скоро три деценије касније, пре коју годину кад смо ишли до Казана, дочекала нас је иста тишина као и онда кад су их одводили, тишина коју је с времена на време цепао тек лавеж паса по махали.

Kорак за кораком стазом којом су их одводили… Њиховим стопама мученика.

И безброј питања у глави. Јесу ли знали куда их воде? Јесу ли знали да одозго нема повратка? Јесу ли до последњег трена веровали комшијама, познаницима, некадашњим пријатељима? Ако су знали, јесу ли се питали зашто, због чега, шта су им учинили?

“Можда нису веровали, можда су се надали. Шта би друго. Како човек да се помири са смрћу, чак и кад је она неумитна. Водили су тих месеци људе, Србе углавном, из Сарајева, около на брда да капају ровове, неки би се вратили, неки не би”, причао ми је један од сапутника на путу уз махале Бистрика до Казана.

На Казанима су убили и Предрага Шалипура који је био припадник те исте 10. брдске бригаде тзв. Армије БиХ Мушана Топаловића Цаце, господара живота и смрти у Сарајеву. Пре рата, Мушан је био пријатељ са Предраговим оцем Момчилом, дернечили су заједно по Сарајеву, Мушан га звао – “чика Момчило”… Позајмљивао кола од “чика Момчила”…

“Жао ми је само што нисам имао прилику да питам Цацу: ‘Зашто си то урадио, сине Цацо? Зашто си то урадио човјеку који те је волио? Зашто ономе ко ти није ни хтио ни могао наудити'”, испричао је 2016. у разговору за “Слободну Босну” Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага.

“Прво су их изболи ножевима, па су га заклали, и Бранислава, па су им онда одсјекли главе и бацили у провалију. Ја мислим да је то злочин над злочинима”, испричао је још 2006. године новинарима Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага Шалипура.

Браћу Вучуревић из Улице Скендерија покупили су и одвели, и њих ни криве ни коме дужне. Водили их истом стазом ка Казаним, тукли, ломили кости, горе их бацили у јаму…

Kњижевник Ненад Милкић написао је књигу о сарајевским мученицима и понео је до Kазана, пре коју годину кад смо горе били. До места где је настала и написана. Kњига се зове “Kости”.

Стаза уз Бистрик и Богушевац до Казана завршава се на ивици јаме. Даље стазе нема, или, пре ће бити да има. Зависи ко како гледа и ко колико и у шта верује.

На ивици јаме, док одоздо сукља хладноћа а около миришу пелин и још неке љуте травке, глава пуца од хиљаду питања. Ни на једно нема одговора нити ће га ко кад наћи.

Јесу ли браћа гледали своје Сарајево, своју Улицу Скендерија, јесу ли знали да се са Kазана неће вратити?

Kога су од браће прво убили, а кога потом?

Kоји је дуже гледао зло очима?

И зашто зло њима који су били тако добри, ни мрава нису згазили, камоли некоме зло донели?

Слушао сам крај Казана, пре коју годину, Предрага Спајића, некад борца 3. сарајевске пешадијске бригаде Војске РС.

“Тамо је ишла линија… Ено га брдо Жуч, па ТАС, Пољане, Радава, тамо иза је Вучја лука…”, објашњавао ми је док је восак свеће која је догоревала капао у јаму, доле где су падале њихове мученичке кости и главед.

Сандра Благић из Лакташа донела је тог дана до Kазана икону светог Вукашина из Kлепаца. Kада је икону спустила на стену на којој су их клали, на коју је падала њихова мученичка крв, на икону је пао зрак сунца, а Сандра је заплакала.

Kроз сузе читала је молитву: “Јер си ти живот и васкрсење и покој уснулих слугу твојих, Христе Боже, наш и теби славу узносимо са беспочетним твојим Оцем…”

“Сањам ли своје другове са прве линије? Сањам брате мој, скачем ноћу, борим се са собом”, причао ми је над јамом Предраг Спајић.

“У току рата одавде су вађени посмртни остаци и ношени на гробље Лав. Нека тјела су негде сакривена. Ово овде је показатељ како Сарајево, бошњачко, интеркултурално, оно које баштини традицију ратних јединица, како се односи према жртвама других националности. Сваки злочин над Бошњацима је ратни злочин било где и било када, злочини над Србима и другим народима одређују се као убиство, окрутно убиство, саучесништво. Сарајево није спремно да каже да су се овде десили ратни злочини”, причао ми је тог дана крај јаме Душан Шеховац, Србин из Сарајева.

“Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја”, текла је над јамом Сандрина молитва.

Црнило је сукљало са дна јаме. И тишина, пуста и бескрајна. Има ли мира доле на дну јаме? Kада ће и хоће ли душе мученика наћи смирај?

“Зашто тамо, где год да се укотвило наше племе, у близини постоји јама?”, питао је тог дана неко крај Kазана.

Над јамом на Kазанима мирисали су пелин и тамјан, пред иконом светог Вукашина горела је свећа.

Доле испод је Сарајево.

Кад смо кренули из Сарајева, свратили смо на Соколац, да Предраг Спајић обиђе ратне другове… На гробљу које овде одавно зову Зејтинлик.

Нашао је другове међу међу белим крстовима…

Kомандант 10. брдске бригаде Мушан Топаловић Цаца убијен је 1993. године у акцији “Требевић”, званично, у покушају бекства после хапшења, пошто су он и његови убили деветорицу припадника МУП-а БиХ који су покушавали да их ухапсе.

Нико од припадника ове бригаде, одговорних за злочине на Kазанима, није осуђен за ратни злочин. Суђено им је или су осуђени за убиства или помагања у убиству. Четворо оптужених осуђени су на по шест година затвора, за непријављивање злочина осам особа осуђено је на по десет месеци затвора. После рата, тело убијеног Цаце је из гробнице са НН ознакама пренето је на шехидско гробље Kовачи. Десетак хиљада Сарајлија одало је тада почаст Топаловићу.

Пре годину и по дана, 15. новембра 2021, Бењамина Карић, градоначелница Сарајева, Милан Дуновић, потпредседник Федерације БиХ и Кристијан Шмит, тзв. високи представник за БиХ, открили су на Казанима споменик. Две камене плоче, на једној имена 17 идентификованих жртава и текст “Спомен-обиљежје Казани (1992. – 1994.) Заувијек ћемо се, с тугом и поштовањем, сјећати наших убијених суграђана”.

Ни слова ко је убијао “суграђане”, ни зашто их је убијао, нити да су “суграђани”, углавном, великом већином били Срби и да су зато и бачени у јаму.

Дан по откривању споменика на Казанима, председник Организације породица заробљених и погинулих бораца Бранимир Којић рекао је да споменик на Казанима “представља сву подлост политичког Сарајева и још једну подвалу српским жртвама, да на спомен обележју морају бити уклесана имена свих жртава које је убијала тзв. Армија БиХ”.

“Јуче се на Казанима није осетио мирис тамајана, није био присутан православни свештеник, али је зато био Кристијан Шмит, који се већ подвукао под скуте политичарима из Федерације и не крије да је овде дошао да изиграва високог представника и да нам додаје сваким даном све више соли на ране. Овај споменик који је постављен је још једна подвала међународне заједнице према Републици Српској”, рекао је тада Којић.

И док је споменик на Казанима остао без ознаке и ко је побио те људе и ко су биле жртве, само пар километара даље, на згради сарајевске Вијећнице годинама стоји плоча са поруком “На овом месту су српски злочинци запалили Народну библиотеку БиХ”. Наводно, не зна се ко је таблу поставио, зна се да се нико није усудио да је за ово година уклони, као што су пропали сви покушаји да се текст који асоцира на колективну кривицу Срба измени.

“Како то да су злочинци добили националну припадност на Вијећници, а жртве на Казанима нису?! То је питање са којим треба да се суоче и градске власти Сарајева али и сви у БиХ који говоре о помирењу и суживоту”, рекао је тада члан Председништва БиХ Милорад Додик.

Остало је забележено и да су 26. октобра, дан уочи седнице на којој је Градско веће Сарајева донело одлуку о изградњи спомен плоче на Казаниима, припадници Зелених беретки одали почаст свом команданту Мушану Топаловићу Цаци.

 

 

 

(rt.rs)

 

 

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img