spot_img
spot_img

Школе као бојно поље: Учимо дјецу да се не исплати бити добар, па се чудимо у шта израсту

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

Посљедњи случајеви премлаћивања основаца у Бањалуци и Теслићу потврдили су да је насиље постало уобичајен начин комуникације међу тинејџерима.

Борба за наклоност дјевојчице, сукоб због видео игрице или расправа на тему у којем насељу живе „сељаци“, а у којем „елита“ – све су то поводи за жестоке туче, али и друге, не мање озбиљне облике вршњачког насиља, попут вријеђања пред разредом или извргавања руглу на друштвеним мрежама.

Омбудсману за дјецу РС су у посљедње двије године пристигле 92 пријаве у којима се указује на вршњачко насиље, али у овој институцији истичу да је број непријављених случајева далеко већи.

Имиџ


Стручњаци тврде да поузданих и потпуних података о учесталости вршњачког насиља у школама РС нема, између осталог и зато што многе школе прикривају случајеве насилничког понашања, како у јавности не би стекле лош имиџ. Тиме се ионако запуштен проблем додатно гура под тепих.

“Неке школе уопште не шаљу извјештаје, а неке наведу да током цијеле године нису имали ниједан случај насиља. То је, напросто, немогуће: да вам годину дана кроз двориште и учионице пролази по неколико стотина дјеце и да нико никог ни ружно не погледа”, каже Александра Штрбац, извршна директорка НВО „Здраво да сте“.

Ипак, ова организација је, на основу рада са дјецом, уочила да је вршњачко насиље један од највећих проблема у одрастању. Ситуација се додатно погоршала због нових технологија, које су убрзале комуникацију међу тинејџерима. Млади се, истиче Александра Штрбац, често одлуче на тучу на „један клик“, а да претходно не виде уживо свог „противника“ и не стигну да размисле о ситуацији у којој су се нашли.

“Наравно, није у томе коријен проблема. Основни проблем је што живимо у друштву које толерише насиље и у коме је све мање солидарности и емпатије. Чак и родитељи дјецу од малих ногу уче да се „не исплати бити добар“, па се послије чуде у шта им дјеца израсту”, каже Александра Штрбац.

Сиви дом

Др Ивана Зечевић, професорка развојне психологије на Универзитету у Бањалуци, додаје да родитељи најчешће или дјеци не постављају јасне и чврсте границе или их васпитавају искључиво батинама, а погубно је, каже, и једно и друго.

“С друге стране, професионалцима у школама су везане руке, због неадекватних казни и несарадње родитеља. Шта дјетету које је претукло вршњака значи премјештање у друго одјељење или снижена оцјена из владања? Ништа. Може због тога постати још већа “фаца” у друштву. Да се мене пита, ја бих тако уредила законе да такви заврше у КП дому”, категорична је Ивана Зечевић.

Она упозорава да вршнајчко насиље није само крвава туча и да треба реаговати чим се појаве прве увреде и ружне ријечи, али је питање да ли је то могуће.

“У школи са више од хиљаду ђака, у којој су већ примјећени озбиљни проблеми, попут масовних туча и малољетничких трудноћа, ради један психолог и један педагог, а родитељи често одбијају сарадњу. И шта онда могу психолог или педагог? Једино могу да родитеље пријаве Центру за социјални рад, гдје ће их вјероватно само опоменути”, каже Зечевићева.

На кога да се угледају!?

Ивана Зечевић тврди да родитељи и наставници нису једини одговорни за пораст насиља међу дјецом.

“Медији форсирају насиље. И на екранима и у свом окружењу дјеца гледају како пролазе нафракане старлете и набилдани жестоки момци, како они који крше закон, а како људи који се за живот боре радом и знањем. Све је накарадно, одасвуд се шаљу поруке да је битно како ко изгледа, а не шта заправо јесте. И на кога онда да се угледају наша дјеца”, пита Зечевићева.

(srpskainfo.com)

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img