Свјесни да ће у иностранству увијек бити грађани другог реда, и даље бирају да живот проведу тамо, не намјеравајући да се врате у свој родни крај.
БиХ је балканска земља с највише имиграната, а након одлуке Њемачке да олакша издавање радних дозвола грађанима БиХ очекује се још више одлазака, наводи се у студији Бечког института за економске студије и Свјетске банке о стању економија Западног Балкана.
Тим поводом Srpskainfo.com је разговарао санеколико људи који сада живе у Швајцарској, Њемачкој и Аустрији. Питали су их да ли би се икада вратили у БиХ.
Двадесетшестогодишња Бранка Љољић из Градишке је с мужем у Њемачку отишла прошле године, те каже да има 1.000 разлога зашто се не би вратила.
– Мир, ред, дисциплина и сигурност коју овдје имам више не бих мијењала. Нема нереда, нема чекања у реду, нема чекања плате нити размишљања да ли ће те доктор прегледати ако немаш новца. Нема политике, нема расправа о политичарима, људи овдје живе свој живот – говори Бранка, која живи у њемачком граду Балингену.
Брзо се навикла на боље
Каже да се на боље брзо навикла и да је уређеност система нешто чему БиХ још није ни близу.
– Општина, болница, банка… гдје год уђеш раде способни људи, нема чекања нема гужви. Људи овдје ни не знају ко су директори и градоначелници, људи једноставно раде свој посао и нема их да се сликају крај сваке рупе. Политика овдје није главна тема – прича Бранка.
Слично искуство има и Јелена Арнаут Вукичевић. Она живи у Швајцарској, у Сант Галену, има своју породицу и каже да не размишља о повратку у БиХ.
– Ја волим ред, а тога у Босни нема. Нема могућности, па све изгледа као да је стало и заостало. Чак и када погледам односе према женама, као да је вријеме стало у не знам којем вијеку – објашњава она, наводећи корупцију као један од највећих проблема у БиХ, с чиме у Швајцарској нема проблема.
“Не враћам се тамо”
Треба се доље много тога промијенити да би се ико од оних који су видјели како је живјети када се ред и рад цијене вратио, сматра Мирјана Цвијетић, која живи у Аустрији.
– Тешко бих се снашла у таквом систему, јер сам овдје научила да радим и да је мој труд цијењен и плаћен, а знам да је то код нас тешко. Велики је проблем што је здравство неорганизовано – објашњава Миријана.
Додаје да се никад не зна, али да за сада нема намјеру да се врати тамо одакле је отишла.
У једној аустрисјкој општини живи и млада Марија Сувајац, која такође не размишља о повратку у БиХ.
– Што се тиче људи и пријатеља које имам доље, у БиХ, вратила бих се сутра. Међутим, посао и прилике су превагнуле, јер знам да су услови рада готово никакви, за разлику од Аустрије – наводи Марија.
“Ко није повезан с властима осуђен је на пропаст”
Саговорник, који није хтио да му помињемо име, испричао је да се снашао, те да има неке основне потребе и нормалан живот.
– Имам посао, радим мањи број дана него доље, а боље сам плаћен. Сваки дан идем на курс и живим неки нормалан живот. Обзиром да нема ни пуних пет мјесеци како сам отишао могу рећи да сам се снашао. Немам зашто да се кајем, јер све је ово ново искуство и ново путовање за мене, а вријеме ће показати да ли ћу се кајати или нећу – испричао је наш саговорник, који је по струци дипломирани економиста.
Додаје да је једина разлика тог система и оног у Босни што тамо људи буквално без школе могу нормално да живе, само уколико желе да раде, што код нас, додаје, није случај.
– Рано је за питање да ли бих се вратио, али сад у овом тренутку вратио бих се само под једним условом, а то је да радим за себе, покренем властити бизнис, који би искључиво био усмјерен на извоз на западно тржиште. На нашем тржишту тренутно су то једине здраве фирме које послују на здравим тржишним основима. Оне које послују на домаћем тржишту са осуђене на пропаст, осим ако нису директно повезане с властима и послују на принцима тендерских процедура за сервисирање или извођење јавинх радова – испричао је он.
“Враћам се због дјеце”
Осим сигурног бизниса, породица и дјеца су једини разлог који наши саговорници истичу као повод за могућ повратак.
Златко Илић, који тренутно живи у Аустрији, сљедеће године враћа се кући, и то како би могао да гледа своју дјецу како расту.
– Једини разлог због кога се враћам је оно што сам створио у БиХ, а то су дјеца. Не виђам дјецу по мјесец дана, и зато ме срце вуче за кућом. Боље да сам доље и да их дочекујем, те да ме могу видјети када ме се пожеле – навео је Илић.
Породица и пријатељи које су оставили у БиХ једини су разлози због којих они који су отишли у иностранство понекад размишљају да се врате, али их, кажу, реалност брзо освијести.
Остали без милион људи
У поменутој студији истакнуто да је БиХ од распада Југославије до данас напустило 1,3 милиона људи, што износи трећину становништва. Слиједи Албанија са милион, па Србија са 900.000 одсељених.
Становници БиХ, осим Њемачке, већином одлазе у САД, држављани Србије у Швајцарску и Аустралију, Албанци у Италију, а људи с Косова у Њемачку.
(srpskainfo.com)
