Повратничко село Равно налази се на тромеђи Купреса, Томиславграда и Прозора. Прије рата рата је имало 300 домаћинстава, сада их нема ни 20.
Село је имало три школе, а данас ради само једна коју похађају само два ученика. Јелена и Ненад Драгољевић су Срби.
Учионица је превелика за два ученичка стола и једну “катедру”. Грије је пећ која “нит је смедеревац, нит је алфа, нит је камин”, али “добро баца”. На зиду неколико цртежа, у ормару двије-три крпене играчке. Пред школом пет метара дрва. Пола је исцијепано, пола чека сјекиру.
Учитељица у Равно долази сваки дан из Томиславграда. Није јој, каже, тешко. Двоје дјеце је двоје дјеце. И они морају да науче азбуку и абецеду, ћирилицу и латиницу, сабирање и одузимање. Учитељица Фикрета Фаџан је Бошњакиња.
Ненад вози ауто, трактор и багер
На табли се налазе лекције из историје, географије, матерњег језика. Латиница је ту, а ћирилицу, каже Фикрета, раде другим данима. Њу, вели, нико не тјера на то, али неће они од ње отићи у свијет, а да не знају да се потпишу на оба писма. Школски програм у Равном према којем Бошњакиња Фикрета предаје српској дјеци је – хрватски.
Ненад је четврти разред. Има десет година. До школе му је пет километара, али нема пјешачења, јер ту је несаломиви симбол бољих времена – “голф двица”. Ненад вози ауто, али и трактор и багер. Помаже оцу у свим пословима.
– Играм се само са Јеленом. Понекад играмо стони тенис, понекад се тркамо, а понекад се добацујемо лоптом. Научио сам да возим ауто, па са татом идем у школу, али ја возим њега, а не он мене – казао је Ненад.
Његов брат Предраг је отишао за Нови Сад, али Ненад неће даље од Купреса. Као ни његов отац Милан.
– Овдје имамо све. Нисмо гладни, нисмо жедни и нисмо боси. Једино нема људи. То је проблем. У граду је другачије. Има људи, али ниси сигуран да ћеш бити сит и обувен – истиче Милан.
Учитељица Фикрета сваки дан у Равно долази из Томиславграда. У Равном, каже, све савршено “ради” између Срба и Бошњака, иако их нема много.
– Предајем Србима као што бих предавала и Бошњацима. То су дјеца. Уче подједнако и латиницу и ћирилицу. Морају знати оба писма. Некада је у три школе у Равном ишло више од 300 ученика, а сада их је само двоје – казала је Фикрета.
До школе води макадамске цеста. Десетак срушених кућа и са једне и са друге стране. Пред сваком петом или седмом суши се веш. На прозору једне куће која је на путу пише “кафана”, али Милан каже да ни она више не ради.
– Ма нема никога, пусто је све. За славу је најгоре ако запада. Тад једни другима не можемо на честитање. Сједимо у кућама, сами. Видиш ону пољану тамо? Све су ту биле куће и зграде. Сад нема ништа. Трава је прекрила темеље. Кад приђеш, видиш. Издалека ти ништа не може рећи да је то некада било људи – каже Милан.
До продавнице једном мјесечно
До продавнице 20 километара, до доктора 20 километара, до поште 20 километара. Због тога Миланова жена Милка жели даље. Најрадије би у Нови Сад, код старијег сина, који је тамо “на школама”.
– Ненад има бронхитис и морамо често ићи доктору, па нам је то проблем. Набавили смо инхалатор. Инхалирамо га кући, али је то проблем. И кад одемо у продавницу морамо узети намирница за мјесец дана – каже Милка.
Дан за дан. Дан по дан. Лекција по лекција, латиница по латиница, ћирилица по ћирилица.
Лијепо је у Равном.
Али ваља бјежати из њега.
