spot_img
spot_img

Млади ковач из Бијељине кује своју срећу

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

У почетку нисам знао пуно о ковању, осим да је то тежак и прљав посао. Али желио сам да откријем тајне заната те сам упијао сваки покрет покојног дједа, помагао му и учио.

Како је вријеме одмицало, све више су ме привлачили пламен и ужарено гвожђе. То је као игра с пластелином, када је гвожђе врело, практично се можете играти с њим, казује Љубиша Бубуљ, најмлађи ковач Семберије.

Приповиједа двадесетједногодишњи младић да је у свијет предмета који настају ковањем гвожђа ушао још у дјетињству, на породичном имању у бијељинском селу Бродац, у којем су вриједни домаћини у давна времена у радионицама распаљивали ковачке ватре, а селом одзвањали ударци чекића по кованом гвожђу.

Данас се у селу које се угнијездило уз саму обалу ријеке Саве ријетко чује препознатљив звук чекића и наковња, ријетки су наслиједили породичне послове и вишевјековну традицију, али Љубиша је ријешен у одлуци да сачува стари занат, али и успомену на дједа који је био и остао његов узор.

“Годинама сам учио и стицао знање када је ковање у питању. Дјед ме учио свему – он је био добар, цијењен и чувен ковач у нашем крају… Посла је било увијек, таква је Семберија, ковачи су јој и те како били потребни и у давна времена, а и данас, иако их данас, нажалост, нема пуно”, прича Љубиша за “Независне”.

Појашњава мајстор за којег Семберци знају и казују да је покојном дједу освјетлао образ, да је због његове болести и преузео породични посао и радионицу.

“Када он више није могао радити, ја бих послије сваког завршеног посла дједу завршену алатку носио на провјеру, да будем сигуран да сам све урадио како треба”, сјетно објашњава Љубиша и додаје да и данас чува свеску у коју је записивао дједове савјете, као подсјетник на његове ријечи, савјете, али и заједничке тренутке проведене у радионици.

Семберија је позната као пољопривредни крај, а мјештани који су доносили алатке на поправку, према ријечима младог ковача, којем је код самог ковања најтеже било схватити и савладати процес каљења, који је најбитнији у процесу рада, на почетку су били зачуђени јер се млад момак бави старим занатом.

“Муштерије су изненађене када мене виде у радионици, али када посао завршим, буду задовољне урађеним – јер сам радио по инструкцијама најбољег учитеља којег сам могао имати, мога дједа”, појашњава Љубиша и наводи да се “у ковање практично заљубљујете и када почнете да кујете, увијек тражите нешто ново, неке нове идеје за рад”.

А ковачи уз помоћ мијеха разгоре ватру у коју стављају комаде метала које желе обрадити. Потом, када гвожђе постане довољно мекано да се може обрађивати, узимају га машицама и стављају на наковањ. Једном руком држе машице са комадом гвожђа, а другом руком уз помоћ чекића ударају, осносно обрађују и обликују.

Љубиша поред ковања пољопривредних алатки и украсних предмета кује нешто и за своју душу – ножеве.

“Много сам читао о ножевима, одређеним техникама израде које су ме заинтересовале, те сам покушао и да их искујем. На почетку понекад не баш успјешно, али искуство сам стицао константном израдом нових комада и данас сам задовољан”, објашњава млади ковач.

Чувара традиције питали смо какав је данас однос младих према старим занатима, а он казује да младе генерације нису довољно упућене у значај посла који се може радити са својих 10 прстију, али ни у значај очувања заната у оквиру нематеријалне културне баштине.

“Мени је ковање постало љубав уз дједа. Како сам гајио љубав према њему, тако сам заволио и његов посао”, поносан је Љубиша, којем дани почињу и завршавају звуком чекића и наковња, уз ковачку ватру.

А када у старој дједовој ковачници утихну чекићи и наковањ, Љубиша кује планове за будућност. Жеља му је да управо због сјећања на дједа стари занат не препусти забораву, не само да се породична традиција не би са ковачком ватром угасила, него зато што је, како казује, занат злата вриједан.

“Улажем у нови алат и опрему. Надам да ће се у наредном периоду млади људи посветити очувању старих заната, а самим тим и културне баштине нашег поднебља. Када умијете нешто својим рукама радити, увијек ћете себи зарадити – у ствари сте ковач своје среће”, закључује најмлађи ковач Семберије.

 

 

 

 

(nezavisne.com)

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img