spot_img
spot_img

Магарећим млијеком излијечили сина, па створили успјешан бизнис

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

У свакој несрећи има мало среће, а тако је било и у нашем случају. Најстарији син Тарик се прије шест година разболио, имао је пробема с кашљем, који је утицао на његово цјелокупно здравствено стање.

Три мјесеца је трајало медицинско лијечење, али ништа није помогло. Онда смо по препоруци једне медицинске сестре магарећим млијеком успјели излијечити дијете. И тада се родила идеја за посао којим се данас бавимо, казује Ален Џиндо из Власенице, који са супругом Мелихом на породичном имању узгаја магарице и производи магареће млијеко.

Према његовим ријечима, Тарик је био у толико лошем стању да су му доктори давали седативе да би могао одспавати и одморити организам, те да су га, када су видјели да је сваким даном све лошије, на властиту одговорност извели из болнице.

“Пробали смо наћи свјеже магареће млијеко које бисмо давали дјетету, али већином нам је нуђено само замрзнуто, што није добро. Тада смо купили магарицу, музли је, давали Тарику да пије млијеко и за 11 дана смо видјели резултате”, присјећа се Ален.

Од тада па до данас на имању породице Џиндо настала је фарма која броји 87 магарица, а Алену, по занимању саобраћајном техничару, који млијеко купцима вози на кућну адресу, и Мелихи, хемијском лаборанту, на фарми помажу двије раднице.

“Наш радни дан траје двадесетак сати, ујутро смо на ногама око четири или пола пет, а у штали навече остајемо и иза поноћи. Сваку ноћ једно од нас дежура, док једно спава, друго иде у обилазак штала, јер су магарице животиње које захтијевају пажњу, око којих морате стално да радите”, појашњава Ален.

Како казује, пуно рачуна се води о хигијени животиња, сваке године у прољеће, љето и јесен шишају их, купају их, а радује их што су магарице отпорне на болести.

“Просјечни животни вијек једне магарице је 45 година. Мора се водити рачуна о исхрани, морају јести адекватну храну, а на сваких шест мјесеци ради се анализа крви, што по једном грлу кошта 50 КМ. А у нашој држави никога из власти не занима ова област, немамо подстицаје, за разлику од сусједне Хрватске, гдје на годишњем нивоу држава даје 250 евра за једно музно магаре”, прича Џиндо и додаје да су он и његова породица све стекли властитим радом.

А, када се прије шест година прочуло да су магарећим млијеком Џинде излијечиле своје дијете, долазили су људи са свих страна и хтјели купити здрави напитак, те се породица одлучила задржати прву магарицу коју је купила и ширити посао. Од тада до данас млијеко је стигло и у бројне земље Европе, али и до Америке.

“Јесте да је посао, јесте да су одрицања, али најавећа сатисфакција је када родитељи дођу с болесним дјететом, узму млијеко и кроз неколико дана јаве да је дјетету боље. Истина, потребна су велика средства за одржавње фарме, потребно је да и наша породица живи, али највеће задовољство нам причињава спознаја да смо својим радом некоме помогли. Нема новца којим се то може мјерити”, увјерава Ален.

Казује овај вриједни домаћин да у нашем народу постоји изрека да се све може осим смрти излијечити, те да су се на властитом искуству, али и искуствима других људи, увјерили да магареће млијеко помаже код разних болести, те кроз шалу каже да лијечи све осим смрти.

“Магареће млијеко се по свом саставу од мајчиног разликује само у два одсто. За један литар овог здравог млијека потребно је издвојити 100 КМ. Цијена и јесте највећи проблем, али да бисмо ми добили један литар млијека од једне магарице потребно је осам дана, односно дневно добијамо највише до 1,5 децилитара. Том рачуницом дођемо до закључка да је то млијеко можда и јефтино”, прича Ален и додаје да млијеко поклања породицама које га себи не могу приуштити.

Породица Џиндо, поред сина Тарика који је “кривац” за породични посао, има још троје дјеце – Амину, Емину и Хамзу.

“Најстарији син који је био болестан завршио је основну школу у Власеници, средњу у Сарајеву, сада студира у Њемачкој. Троје дјеце која су са нама иду у школу у Власеници, а ми не намјеравамо отићи одавде. Нама је лијепо на нашем огњишту, проблема немамо осим неких ријетких појединачних случајева, јер знате како кажу – људи ће вам опростити све осим успјеха. Али на те случајеве се и не обазиремо”, закључује Ален.

Заједнички живот

Породица Џиндо из Власенице је отишла за вријеме рата 1992. године, да би се 2003. вратили на своје огњиште. По повратку су у својој кући затекли српску породицу која је избјегла из Сарајева.

“По нашем повратку под нашим кровом смо заједно живјели скоро двије године. Никада нисмо наплатили кирију тим добрим људима који су морали напустити свој дом, јер смо их разумјели. Живјели су с нама у нашој кући, а правили су своју кућу овдје у Власеници, гдје и данас живе. Наше пријатељство траје, обилазимо се”, поносан је Ален.

 

 

 

(nezavisne.com)

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img