Danas, na Mladence, 22. marta, obeležava se osamdesetdruga godišnjica strašnog zločina u Starom Brodu ispod Višegrada, kada su ustaše Jure Francetića sustigli srpski zbeg i na obali reke pobili više od 6.000 ljudi.
Na Drini, u Starom Brodu, tek pre 15-tak godina podignut je spomenik pobijenoj nejači, podsećanje, nauk onima koji brzo zaboravljaju:
“U proljeće 1942. iz Sarajeva je krenulo deset hiljada ustaša sa namjerom da protjeraju i pobiju srpsko stanovništvo. Srpski narod sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Han Pijeska, Rogatice, Sokoca i Višegrada u zbjegovima krenu niz Drinu da bi spas potražio u Srbiji. U Višegradu, italijanska vojska nije dozvolila narodu da pređe preko ćuprije i zbjeg krenu pored Drine ka selima Miloševići i Starom Brodu gdje se nalazila skela. Ustaše stigoše ovaj zbjeg i mučki ubiše oko šest hiljada srpskih žena, đece i staraca. Najveći pokolj na Srbima ustaše učiniše u Starom Brodu na pravoslavni praznik Mladenci 1942. godine”.
Na drugoj strani spomenika uklesana je još surovija opomena i još surovija istina.
“Oprostite nam vi, koji ste ovdje stradali, a 66 godina smo ćutali o vama. Ipak vas nismo zaboravili jer ovakve rane na srcu nikad ne zarastaju. Zločincima smo oprostili, nek im je lice crno pred Božijom svetlošću!”
O strašnom zločinu na Drini u Starom Brodu šest i po decenija se ćutalo. Tek 2008. na obali reke izgrađen je Spomen muzej, u reku je postavljeno 27 skulptura arhitekte Novice Motike iz Zvornika, sa 29 likova, koje simbolizuju zbeg, ulazak srpskih majki sa decom u ledenu, nabujalu Drinu.
“Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. Tamo je otišlo barem 2.000 ljudi. Tu nije ostalo ni pile, sve su ustaše pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nemci zaštitili…. Te zločine nije zapamtio niko što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve… Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigerice vade… Eh, kad se setim, najgore prošle mlade cure, žalost ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Bože sačuvaj”, pričala je u svoje vreme Ljubica Planinčić iz Gučeva kod Rogatice koja je nekako preživela masakr.
Milka Popović svedočila je davno u dokumentarnom filmu televizije RTRS:
“Drinu sam prešla s malim detetom u ruci, jastukom i haljinama na leđima. Bežali smo ispred ustaša, nisu nas stigli, a videla sam da je reka nosila leševe ljudi i životinja. Sa Đorđijinog mlina, sa stena kod Miloševića u Drinu su skočile jedna moja rodica i dve kćerke Sime Radovića. Bojale se da ih ne stignu ustaše”.
Teško da je svet ikada pre Mladenaca 1942. video toliko zla u jednom danu.
“Narod se razlete, pokušava da skupi stoku, pa da krene ka Starom
Brodu, a već nas stiže ustaška konjica. Što osta naroda gore u strani i ostade, a što uhvatiše ono dolje ka Drini počeše ubijati. Progone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu đecu uvis i dočekuju na bajonete. Bio je to jedan strašan užas i pakao. Narod pomaže i jauka. Ljudi samo skaču u Drinu, cure posebno… A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada, to je bio nevjerovatan i strašan prizor”, ispričao je jednom davno Risto Borovčanin, rodom iz Žulja, nastanjen u Pediši, Sokolac.
Njegove reči uklesane su u kamen, da se ne zaborave.
“Posebno smrt majke pamtim, to se ne zaboravlja. Nikad nisam mogao odgovoriti sebi – šta ta žena skrivi onom krvniku da joj na onakav svirep način, na očigled osmoro đece, oduzme život i još u devetom mjesecu nove trudnoće, kako li se ne sjeti svoje majke, sestre ili đece! Francetićevi bojovnici sve to nisu sami radili, imali su, ubjeđen sam vodiče po ovim našim bespućima, taj posao odrađivale su naše komšije, domaće ustaše iz okolnih muslimanskih sela”, reči su Draga Krstića, iz Sjeverske kod Rogatice.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović napisao je molitvu za mučenike sa Starog Broda:
“Iznad plahe Drine, sa visoke stene, buljuk devojaka s molitvom i vriskom skočiše u reku da čast očuvaju… Ustraši se reka, ustavi talase, dubine raskrili, da grobnica bude. Nad zelenom Drinom blesnuše golubi… Djevojačke duše, nebo ih poljubi”.
Miloš Bašović, iz Brankovića, Borike kod Rogatice, svojevremeno je svedočio:
“Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Uteknem mu nekako i šćućurim se među poubijane. Kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Svega i svačega je bilo. Mnoge đevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše masovno su skakale u Drinu. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš, zaplove ženske kose”.
Na crnim stranama kamenih knjiga zapisano je – “najveće ubijanje u Starom Brodu bilo je na Mladence, 22. marta 1942. ali su zločini ustaša u ovom kraju nastavljeni do polovine maja te godine”. Malo Francetićevim krvnicima bilo ono što su pobili na Mladence.
Žedni bili krvi, nikako da je se napoje. Pre nekoliko godina, na obeležavanju 80. godišnjice zločina u Starom Brodu, protojerej-stavrofor Dragan Vukotić rekao je da je, među popisanim, prikupljenim imenima pobijenih na ovom mestu i 126 beba do godinu dana, 408 dece od dve do pet godina, i 941 dete od pet do 14 godina.
Matija Bećković jednom je za Stari Brod rekao da je to “Titanik” za koji niko ne zna, iako je, kako je kazao “u Drini podavljeno više nego u Atlantskom okeanu, na brodu za koji zna čitav svet”.
Po završenom pokolju, Jure Francetić je svom poglavniku Anti Paveliću poslao čuturicu drinske vode i poruku kako je “sretan što može da javi da hrvatske ustaške puške sada čuvaju povijesnu hrvatsku granicu na Drini”.
(rt.rs)
