Након масовних демонстрација у фебруару 2014. године грађански глас и отпор против корумпиране власти лагано је утихнуо. Реакције грађана на све присутнију бахатост политичара једино се могу видјети путем друштвених мрежа и на томе се углавном све и завршава.
Све је кренуло из Тузле
Почело је 5. фебруара 2014. године у Тузли гдје је запаљено некадашње сједиште Владе Тузланског кантона (ТК) на челу с премијером Сеадом Чаушевићем, а немири којима су грађани исказали своје незадовољство потом су се проширили на Сарајево те остале бх. градове.
Као подсјетник на револуционарне потезе којима је свргнута Кантонална влада остала је тузланска зграда Содасо коју грађани посјете тек једном годишње. Од фебруара до фебруара присјете се како је све било и цијела прича се на томе завршава.
Истрајни у борби за своја права данас су једино остали обесправљени радници који широм БиХ неријетко протестују испред својих предузећа која су лошим руковођењем одавно завијена у црно, а неки од њих се запуте и пред зграду институција БиХ и Владу Федерације БиХ.
Кад грађански бунт утихне политичари коло воде
Грађански бунт у нашој земљи је утихнуо, а борбеност за боље сутра у младима се не види. Пут ка рјешењу свих проблема једино виде у одласку из земље. Спремајући се на пут без повратка, већина их и купује карту у једном смјеру.
Професор на Факултету политичких наука у Сарајеву и политички аналитичар Асим Мујкић за Клиx.ба каже да се млади у БиХ налазе у незавидном положају те да је потребно да пронађу свој глас.
“Радници, односно старија генерација, имају још увијек сјећања на претходни систем, а имају и сјећања на то да када се људи удруже могу довести до промјене. На крају, они су и изњедрили какву-такву промјену у старом систему. Проблем младих генерација је тај што су ти људи рођени и стасали у националистичком добу и не могу успоређивати како је некада било”, сматра Мујкић.
Наставља да су млади с једне стране били подвргнути страшном индоктринацијском процесу у образовању, а економски очајна ситуација додатно отежава појаву било какве свијести.
“Сваки израз бунта или неке критике која долази од младих једно је чудо, али ми морамо разумјети због чега су они у таквој ситуацији. Њима је најтеже и ми то морамо разумјети. Они морају пронаћи свој глас и ја вјерујем да ће у томе и успјети”, каже професор с Факултета политичких наука у Сарајеву.
Политика прљавија, корупција безобзирнија, а ситуација безнадежнија
Четири године након бунта стање у БиХ је катастрофално, а да ће до тога доћи управо су указивали демонстранти.
“На све оно на шта су указивали, сада видимо да су указивали с правом. Сви процеси и тенденције на које су упозоравали тада, четири године након тога су испливали на површину. Политика је прљавија, корупција безобзирнија, а ситуација безнадежнија. Па могу закључити да све оно што се тада истицало као проблем и за што се тражило право рјешење, испоставило се да је стварни проблем ове земље и да је то нешто што нас вуче доле”, додаје Мујкић.
Става је и да дизање гласа у сваком тренутку има смисла, нагласивши да су у БиХ тренутно сви обесхрабрени те да нам се на моменте чини да је националистичка владавина вјечна.
“Национализам као и сваки идеолошки режим има свој одређени рок трајања. А онда када признамо да је нечија владавина вјечна, тиме смо признали властити пораз, јер сан сваког владара и режима је да његови поданици мисле да је то нешто што је природно, те да се не може промијенити и да нема смисла било шта покушавати. Кад год кажемо такву реченицу, онда признајемо поразе”, упозорава Мујкић.
Треба дизати глас
Сматра да ће се алтернативе националистичкој страховлади појавити на једној широј регионалној равни, што опет не значи да грађани БиХ требају сједити и чекати да им неко извана наметне промјену.
“Вриједи и треба дизати свој глас, али мислим да ће се промјена постићи увезивањем са сличним процесима, односно снагама које се буде у региону”, сматра Мујкић.
Један од учесника масовних демонстрација у Тузли био је и предсједник Синдиката солидарности ТК Сакиб Копић који такођер сматра да је данашње стање драстично горе у односу на 2014. годину.
Каже да се многи грађани у нашој земљи воде мишљу да се у БиХ ништа не може промијенити те пакују кофере и путују у развијеније земље Европе, гдје проналазе своје боље сутра.
“Сви бјеже из ове земље главом без обзира, овдје нема никакве перспективе. Овдје не можете добити посао ако нисте у странци, или ако немате утјецајног тату или маму. Диктатура је на сцени и због тога народ одлази. Фирме су уништене, а што је најгоре и даље настављају уништавати оне које би могле радити”, каже Копић за Клиx.ба.
Политичари грађанима утјерали страх у кости
Сматра и да су политичари грађанима утјерали страх у кости, да је потребно да се грађани уједине, као што су то учинили и 2014. године те да одлучно крену у промјене.
“Народ је једноставно у некаквој летаргији и све мисли су окренуте ка томе да идемо бјежати из земље апсурда. Ово је једноставно земља без икакве будућности, а ако се овако настави, вјерујте да ће бити земља стараца”, истиче Копић.
Увјерен је да је у БиХ потребна само мала искрица која би довела до репризе фебруара 2014. године.
“Сигуран сам да не би било паљења јавних зграда, јер би народ ишао према имовини политичара, односно према њиховим вилама и становима и на такав им начин одузео оно што су стекли својим бахаћењем”, тврди предсједник Синдиката солидарности ТК.
Грађани се морају ујединити
Уз Копића, један од првих грађана Тузле који је прошао кроз кордон полиције 2014. и ушао у тадашње сједиште Владе ТК је активиста Алмир Арнаут који у разговору за Клиx.ба каже да се те године промијенио став Европе и свијета према Босни и Херцеговини, али је посебно забрињавајуће што се од тада до данас свијест грађана није пробудила у великом обиму.
“Сви чланови револуционарних група које сам срео кроз читаву БиХ и даље су на истом путу, али они су мањина. Међутим, у протекле 22 године народ је остао исти. Ми смо сиромашни, а политичари богати. Али, ми ћемо се трудити да сиромашни свргну ове богате те да направимо државу у којој сви раде и привређују, а гдје нема криминала и корупције”, каже Арнаут.
Напомиње да се грађани БиХ морају ујединити те направити промјене.
“Код нас је проблем што смо разједињени од врха државе па на даље. Грађани и даље сањају да ћемо политичаре промијенити на легалан начин, мирним демонстрацијама и изборима који морају бити поштени, а они нису такви у БиХ. Ми се у БиХ дијелимо на три тора, а не као грађани који су 27 година у најгорој ситуацији”, наставља Арнаут.
Каже да су демонстранти и 2014. године промјене жељели направити мирним путем уз дијалог с представницима тадашње власти. Међутим, ствари су у одређеном тренутку измакле контроли, а бијес незадовољних грађана ескалирао у паљење сједишта влада.
На крају поручује да не постоји грађанин у БиХ који не жели да држава у којој је рођен и одрастао своју будућност настави у бољем амбијенту.
За то је, како је навео, потребно да се тренутна политичка гарнитура лицем у лице састане с грађанима те да пронађу заједничко рјешење које ће ићи у корист свима.
(klix.ba)
