Данашње Сарајево препуно је парадокса, митоманије, заостале ратне пропаганде и фрустрација због неостварених ратних циљева, али и оне “јетке мржње” коју је својевремено регистровао и Иво Андрић. О томе несумњиво свједоче и упорна настојања да се након прогона српског становништва, из тог града протјера и српска историја, језик, култура и памћење.
Каже ово за “Глас” историчар и декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић, коментаришући поруке које су се протеклих дана могле чути од стране нове градоначелнице Сарајева Бењамине Карић, начелника општине Стари Град Ибрахима Хаџибајрића, али и Елмедина Конаковића, лидера странке Народ и правда, који су изнијели категоричан став да неће бити промјена имена улица у Сарајеву. Поменути тројац оштро је реаговао на захтјев градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића, који је затражио да се врате ранији називи за 154 сарајевске улице.
– Зато не треба да чуди чињеница да су сарајевске ратне и поратне власти преименовале велики број улица, па чак и оних које су носиле имена српских ослободилаца овог града 1945. године. Тако се данашње Сарајево нашло у једној не само парадоксалној већ и помало шизофреној ситуацији, да као град који покушава изградити и његовати имиџ антифашистичког града прогони антифашисте, а истовремено именује улице по онима који су били декларисани фашисти – истакао је Мастиловић.
Према ријечима предсједника Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђа Радановића, парафе на све спорне измјене назива улица, поред СДА, ставиле су и оне партије које се јавно декларишу као социјалдемократске и грађанске, странке које наводно баштине тековине антифашизма и НОБ-а.
– Наравно, ту прије свега мислим на СДП, из чијих редова долази нова градоначелница Сарајева, али и на ДФ и странку Народ и правда. Представљају се некаквим антифашистима, а готово све што је на било који начин било повезано са антифашизмом уништили су и прогнали из Сарајева. До руба пропасти су довели и Спомен-подручје Враце, гдје су полупане све бисте народних хероја – каже Радановић.
Напомиње да је готово трагикомично и то што се сваког 6. априла овај дан обиљежава као датум када је Сарајево ослобођено у Другом свјетском рату, а при том су сви ратни хероји и они који су учествовали у ослобађању овог града 1945. године преко ноћи и насилно “протјерани”.
– Тог дана су ослобађањем града руководили српски команданти попут Славка Росића, Пере Косорића или Милоша Зекића. Улица са њиховим именима одавно нема у овом граду. Промијењени су називи. Толико о њиховом антифашизму – поручио је он.
Из града је “протјеран” и Фуад Миџић, који је погинуо приликом ослобађања града 1945. године и по коме је једна улица на Кошеву носила име и представљала својеврсни амблем предратног Сарајева широм Југославије захваљујући пјесми групе “Забрањено пушење”. Дио те улице данас носи име Мустафе Бусулаџића, освједоченог сарадника фашиста.
Избрисани
На удару такозваних антифашиста током година нашле су се и улице које су носиле имена неких од партизанских бригада, а нису остали поштеђени ни некадашњи народни хероји попут Младена Стојановића, Славка Родића, Петра Драпшина, Васе Мискина, Спасоја Мичића, Марије Бурсаћ, Раде Личине, Петра Мећаве, али и Жикице Јовановића Шпанца и Славише Вајнера Чиче. Промијењени су и називи улица које су некада носиле и имена Алексе Шантића, Стевана Мокрањца, Вука Караџића, Бранислава Нушића, Старине Новака, Светозара Марковића, Петра Кочића, Јована Скерлића, Ђуре Јакшића, Васе Бутозана и Васе Пелагића.
(glassrpske.com)
