Није тако било прије равно 25 година на данашњи дан. Није и такав дан више никад, па ни по цјену смрти, имати нећу.
У том дану сам гледао иза себе крајеве, које остављам и који више нису моји. Слушао сам ћаћино чутање и гледао сам сузу на мајкином лицу. А како ми је град излазио из видокруга, осјетио сам топлоту сузе и на свом. Сјећам се свега из тих мучних дана, у којима су и цигани чергари били господа за нас. А дали смо све и добили смо сваку битку. Мушки смо водили рат и то сви. Мушкарци, жене, старци и дјеца, сви, баш, сви.
Гинуло се и пјевало се. Знали смо шта бранимо и знали смо да нема назад и успјели смо. То наше тадашње јединсто ми је и најлијепша успомена на рат. Али, ипак, продаше нас.
Сјећам се те муке с краја рата. Оних демонстрација нас дјечака и дјевојчица, које поведошмо и за које свијет није хтјео да чује и не само свијет, већ нико. Не дођоше слике ни до Београда, а камо ли даље. А само смо хтјели да останемо на свом.
Памтим дан, кад са покојним Батом одох да му помогнем, да ископају покојног му оца. Кад нам у повратку теку сузе у потоцима и кад украденом ракијом деремо грло, да од бола урликали не би. А тек нам петнаест љета. Чујем и ону гробну тишину из послиједње ноћи у оној једној кафани, у којој ме примише међу одрасли свијет.
Чујем онај звук уздаха, који се отме из груди посљедњих гостију икада. Чудан је то звук и ријетко се чује.
Одлутам и у ону непрегледну колону у снијегу и леду. Колону побједника, живих и мртвих, који изгледају поражено, као никад нико на овом свијету. А онда се сјетим тог јутра у Братунцу и радости од поновног виђења са оним које волиш. Грлимо се и љубимо, као да се нисмо видјели годинама, иако се нисмо видјели само тих неколико претешких дана.
Прошетају пред очима колективни смјештаји, ред на казану и сва она избјегличка мука. Није прошло много, тек 25 година.
А, ето, још је све фришко, али не боли.
Данас ме боли Мали Зејтинлик и сва та отета младост. Младост, коју до дана данас не обиђе нико од оних који нас воде. Ни цвјећа, ни вијенца, ма ни једно обично хвала.
Боли ме и што их не спомиње више нико и што за њих нема, ни почасног строја, ни почасног плотуна. А кунем вам се, да бољих од њих имали нисмо, у читавом нашем роду.
Тјешим себе, да ће једном истина да нађе пут. Надам се, да ће неко о њима и свој нашој ратној муци снимити филм, па макар чекали још 25 година. Али, бар да нешто остане дјеци.
Да знају какви су им ратници очеви били и какве су јаде изгурале њихове мајке.
Да знају за један град и једну генерацију, која је створила Републику Српску.
А тамо одакле смо, више се никад нико вратити неће.
21.02.1996-21.02.2021.
(аутор: Бојан Вегара)
