Ислам је вјера већине нас, али не свих. Чак и Бошњаци нису сви вјерници и ми никога не планирамо утјеривати у вјеру. Нипошто не смије бити радикализма, то је можда наопаснија ствар за нас. Наши интелектуалци морају бити активнији, не смију вјеру оставити осредње образованим људима и обичном народу.
То је поручио лидер СДА и кандидат за бошњачког члана Предсједништва БиХ, Бакир Изетбеговић, на дружењу са младим кандидатима, члановима и активистима СДА, те представницима удружења и организација које окупљају младе.
Изетбеговић је говорио о вјери, држави, култури, политици, прошлости…
– Некад смо били један народ, то треба афирмисати. Босански Срби, Хрвати, Бошњаци, ми смо били један народ. Ми смо генетски, фактички још увијек, без обзира на сукобе, на покоље, на белаје које смо прошли, ми смо један народ. Многи ће се љутити када то кажем, многи ће одмахивати руком, али то је тако. И увијек се на истини треба инсистирати. То треба афирмисати, наравно без наметања – рекао је, између осталог, Изетбеговић.
Говорећи о томе какву литературу чита, Изетбеговић је поменуо углавном домаће књижевнике, али и једног руског. И међу њих смјестио Алију.
– То су „Знакови поред пута“ и слична књига мог покојног Алије „Бијег у слободу“. И ту су знакови поред пута, неки биљези које ти мудри људи остављају за собом. То је „Тврђана“ од Меше, све што је писао Абдулах Сидран, Достојевски… – повјерио се лидер СДА.
Како се може видјети из видеа кога је објавила СДА, Изетбеговић је много говорио о свом оцу, прво о периоду када је Алија прије рата био у затвори, а потом и о ратном периоду.
– Било је јако тешко. Мајка је остала у свом стану са својом пензијом, тако да сам се ја бринуо о својој породици, супруга и дијете. Сабија је студирала тада. Хвала богу да сам имао посао, да нисам имао посао, вјероватно га не би ни добио у ономе времену. Биле су то мале плаће. А, онда сам се потрудио у тој фирми гдје сам радио да будем незамјењив. Дакле, потпуно сам савладао посао и већ са 27 година сам био главни инжењер на великом хотелу „Зенит“ у Неуми – рекао је Изетбеговић.
За себе каже да је „по природи опрезан човјек“ који се не залијеће, али да је једним потезом „сам себе изненадио“.
– Али сам сам себе изненадио колико сам био спреман ризиковати за оца и колико сам био спреман погинути за Сарајево. Када је Сарајево било разарано, била је идеја да се измјести мој отац, Генералштаб и сви остали из Сарајева јер не могу да комуницирају. Да се оде у Зеницу. Скоро су га били наговорили на то. Ја сам тада био одлучио да останемо – рекао је Изетбеговић, а потом је прекинуо јер су му се у очима појавиле сузе, а кнедла у грлу.
Наравно, све то је било попраћено аплаузом одушевљене страначке омладине.
(srpskainfo.com)
