Црквена служба у Холандији која траје мјесецима

Према холандском закону, полиција не сме да прекине црквену службу да би извршила хапшење. Тако имиграционе власти неће моћи да уђу у ову цркву и ухапсе петочлану породицу Тамразијан

Џеса ван дер Варт и Розалијен Израел, холандске пасторке, обично стижу у цркву на бициклима које возе кроз улице Амстердама све до протестантске парохије у центру града.

Недавно су спаковале своје одоре у гепек аутомобила и одвезле се у Хаг.

У осам увече преузеће службу од локалног свештеника у цркви Бетел, а њих ће у једанаест заменити група из града Ворбурга која ће читаве ноћи, све док не сване, певати химне и изговарати молитве.

Маратонска црквена служба која је почела крајем октобра није престала отада и никада се не зауставља.

Према холандском закону, полиција не сме да прекине црквену службу да би извршила хапшење. Тако имиграционе власти неће моћи да уђу у ову цркву и ухапсе петочлану породицу Тамразијан, избеглице из Јерменије које су у цркви пронашле уточиште након што је требало да буду депортоване.

Служба која је почела као последњи покушај локалних свештеника да спасу ову породицу сада је национални покрет у којем учествују припадници свештенства из села и градова широм Холандије. Више од 550 пастора досад је држало службу један за другим у цркви Бетел, желећи да заштите једну рањиву породицу.

“То је оно што проповедамо на делу”, каже Ван дер Вартова.

У тренутку када је релевантност хришћанства у Европи врло упитна – а ксенофобија и национализам јачају – ове службе такође су подсетник на утицај који религијске институције и даље могу да имају у претежно секуларној Западној Европи. Пастори су заштитили породицу; породица је пасторима дала повод да демонстрирају моћ вере.

“Ми се као западњачке цркве боримо зато што смо све више маргинализовани, али осећамо да је ово што радимо сада релевантно”, каже Израелова, генерални секретар Протестантске цркве у Амстердаму.

Националисти се већ неколико година уназад служе ксенофобичним порукама како би доспели на функције у Италији, Мађарској и Аустрији, али и постали релевантни политички фактори у Шведској, Немачкој, Великој Британији, Француској и Холандији. Ван дер Вартова истиче да ова маратонска служба показује да она друга Европа још увек постоји.

“Често мислим да су ово времена у којима је све мање солидарности”, каже она. “Али ова иницијатива је управо о солидарисању и то је оно што ми даје наду.”

Прича о служби почела је у месту надомак Амстердама у које се породица Тамразијан – са троје деце, Харијарпи (21), Вардухи (19) и Сејран (15) – доселила након што је отац био приморан да избегне из Јерменије из политичких разлога 2010. године, каже пастор Дерк Стегеман, главни организатор службе. На захтев породице, њихова тачна ситуација је још увек тајна, као и имена родитеља, како би се избегле последице по рођаке који су још у Јерменији.

Холандске власти су покушале да два пута за шест година породици одбију захтев за азил, али су оба пута биле поражене на суду. Влада је ипак успела да истера своје из трећег пута, иако је све троје деце у земљи провело више од пет година.

Портпарол холандског министра правде и безбедности изјавио је да влада не може да коментарише појединачне случајеве, али да, генерално говорећи, породице могу да се квалификују за амнестију уколико су спремне да сарађују са властима које морају да их депортују из земље.

Како би избегли опасност за коју верују да их чека у Јерменији, породица Тамразијан није сарађивала са властима, већ је уточиште пронашла у цркви Катвијк, у градићу у којем су живели. Када та црква више није имала средстава да их заштити, црква Бетел их је примила.

Поред даноноћних служби, црква је обезбедила и психолошку помоћ за породицу, као и учитеље за децу која више не могу да одлазе у школу или факултет.

Пастори су обећали да ће се служба одвијати до даљег – чак и након што је један холандски званичник саопштио да влада остаје при свом мишљењу.

У једанаест сати, пасторке из Амстердама напустиле су цркву, а њих је заменила група која само што је стигла из Ворбурга.

Док је Израелова излазила из капеле, Харијарпи јој је рекла да је била инспирисана да напише песму о једном од псалама које су певали. “За мене је реч управо о томе”, каже Израелова. “Можете прочитати тај псалам сто пута, а да вас не дирне. Али овде, вечерас, у цркви Бетел, ово је стварно.”

(nedeljnik.rs/nytimes.com)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime