spot_img
spot_img

Утисак о немилом догађају из перспективе просвјетног радника

spot_img
spot_img

Нашој редакцији обратила се просвјетна радница из нашег града, отвореним писмом који поставља многа питања и нуди неке одговоре. Њено обраћање преносимо у цјелости:

Већ неколико дана не могу да заузмем став и мишљење о догађају који се десио у нашем граду, и који је узбуркао јавност.

Осуде стижу са свих страна, и охрабрујућа је чињеница да се овакве ствари осуђују. Не улазећи у мотиве овог немилог догађаја, а они засигурно да постоје, оно што ми никако не да мира јесте чињеница да су ова дјеца врло млада, просјек година је 30…

Моменат у животу кад бисмо већ требали бити формирани као личности, са тенденцијом оснивања породице. Оно што се дало вијдети из информација које су доступне групи, јесу да су то друшва са његујућим вртлозима наркоманије.

Питам се гдје су родитељи у свему томе, да ли знају гдје им дјеца бораве по изласку з куће? Да ли знају чиме се баве? Да ли се понекад запитају да ли њихова дјеца конзумирају наркотичка средства?

Као неко ко ради са средњошколском популацијом, у доста случајева сам примијетила, и по информацијама особа с којима су се дружили, потврђено је да су неки ученици конзумирали наркотичка средства. Ми као инситуција нисмо могли ништа да подузмемо, осим што смо на своју одговорност, а на основу личне и моралне одговорности сугерисали родитељима да дјецу одведу и тестирају на наркотике, поуздано знам да то никада нису урадили.

Зашто? Зато што је лакше живјети у заблуди, него се ухватити у коштац са проблемом, помоћи дјетету да га превазиђе, а и да будемо друштвено одговорни, па да заштитимо и другу дјецу од свог дјетета.

Гдје је нестала потреба да се бавимо својом дјецом? Гдје је престала потреба да их изведемо на прави пут, причамо с њима, вјерујемо им, али их констатно провјеравамо? Или је лакше намирити своју савјест куповином боље гардаробе, најновијом мобителом, и мислити да смо свој родитељски задатак завршили.

Радом у средњој школи свједоком сам била, да приликом усвајања Закона о јавном реду и миру, родитељи су се бунили зато што је приједлог био да се дјеци до 18 година ограничи излаз до 22 или 23 часа? Ваљда је лакше ако их пошаљемо негдје гдје нам нису на очима, а правит ћемо се слијепи и глухи на то гдје су, чиме се баве, и шта раде када су ван куће. Шта нас онда чуди? Шта да очекујемо?

Јесмо ли постали себично и неодговорно друштво, и не занимају нас властита дјеца, шта онда да кажемо када требамо помоћи комшији који нам не може узвратити, или неком тамо ко није у могућности да себи обезбиједи нешто..

Радом са овом популацијом, доступне су нам информације и да се дјеца по завршним разредима у основним школама, а и средњим продају за допуне од 10 КМ. Знате ли то родитељи, или и пред тим затварате очи, желећи и вјерујући да то није ваше дијете?

А да ли је заиста? Да ли бисте ишта подузели и да знате да јесте? Наша искуства потврђују да већина не би, јер нема храбрости суочити се са собом, својим проблемом, а онда и околином, која је осуђујућа. А да ли је то важно када је ваше дијете у питању? Да ли је судбина вашег дјетета најважнија? Требало би да јесте.

Какви смо то као друштво постали? Какви смо то као родитељи постали? Дати дјетету “звечку” да се забави да нама не одузима вријеме за Фејсбук, изласке, дружења и слично. Шта онда очекујемо?

Очекујемо да их наставник одгаја и исправља криве Дрине родитељских занемаривања и небриге. Да школа брине о томе гдје је ваше дијете, док вас апсолутно није брига.

Знате те колико пута морамо позвати родитеље да се одазову у школу, и колико пута они не дођу? Све је ово наша реалност пред којом сви затварамо очи, а онда кад се деси природан слијед догађаја, и изрони оно што ми његујемо код куће, и оно што дијете гледа из своје куће и околине, онда се чудимо. Ништа не треба да нас чуди.

“Шта сијемо, то ћемо и пожњети.”

 

 

 

 

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img