spot_img
spot_img

Како уновчити знање с факултета?

spot_img
spot_img

Из Брчког нам стиже прича о дјевојци која је за почетак свог бизниса имала само неколико струњача ”на вересију” и свјеже знање с факултета.

Да се стечено знање може уновчити када има љубави и воље показује нам примјер Диане Радељаш из Брчког, с којом је разговарала новинарка ОП БХРТ-а Емина Осмић-Хајдаревић.

Диану Радељаш затекли смо како припрема салу за још једну расплесану вече. Обучена у спортску опрему, насмијана дочекује своје клијентице за још једну туру зумбе, како се зове веома популарни фитнес програм. Дијана је завршила Факултет спорта и физичког васпитања у Сарајеву 2009. године. Вративши се из Сарајева у родитељску кућу, каже да је одмах почела тражити начин да заради свој новац. Сада Диана успјешно води приватан мали бизнис и ради у основној школи као наставница физичког васпитања. Њени почеци у свијету приватног бизниса били су скромни.

“Одмах сам почела да размишљам на који начин да сама почнем зарађивати. Тако да сам већ 2007. године 21., сјећам се и дан-данас, 21. 7. 2007. године одржала први свој тренинг у сали моје мјесне заједнице овдје у Еш насељу. И тад ми је на тренинг дошло неких десетак жена”, каже Диана.

Диана каже како је струњаче које су јој биле потребне за клијентице добила „на вересију“ јер их није могла одмах платити.

“И онда сам од тих новаца, који су ми те жене донијеле за тај први тренинг и уплатиле мјесечну чланарину, буквално платила те струњаче. Тако је то кренуло. Дакле од ничега почело се развијати нешто јако лијепо”, додаје она.

До 2013. године Диана је углавном радила аеробик са клијентицама, али је од те године увела зумба фитнес за који се и додатно образовала. Популарност овог типа рекреације унаприједио је њен посао па је 2015. званично оформила свој клуб. А осим зумбе, почела је водити јогу и пилатес. Наравно, са годинама рада и број клијентица се повећао са десет на 300 жена. Тренутно је због рада са дјецом смањила обим посла, али и даље с једнаком љубављу обавља све обавезе.

“Најбитнија је ствар у свему томе је да човјек у животу ради оно што воли да ради. Дакле, да није уписао нешто, ето, само да се нешто упише и да се нешто заврши. У животу је јако битно имати циљ и знати за шта си способан. Мени се одувијек свиђао плес. Увијек сам се видјела у тим неким рекреативим активностима. Не могу рећи да сам то знала и предвидјела, једноставно се створила идеја и јако је битно имати добру идеју, фокусирати се на њу, имати свој циљ, и газити једноставно”, прича Диана.

А да би одржала добру атмосферу у свом Клубу, каже да често организује активне одморе, излете, планинарења и одласке на семинаре заједно са клијентицама а све с циљем да им долазак на фитнес не постане досадан и да се међу клијентицама развије осјећај припадности.

“Тако да са ДИФ-ом се итекако може живјети. Не само тако што ћете се запослити у државној фирми или, не знам, јавној установи као професор физичког васпитања, него искључиво овако, је ли, у приватлуку кроз клубове, кроз неке друге активности итекако можете зарадити”, додаје ова Брчанка.

Диана наглашава да је физичка активност итекако битна за здравље и развој човјека, али да у том пољу постоји доста непрофесионалног приступа. Осим тога додаје како је број часова тјелесног одгоја у основним школама недовољан.

“А сами знамо да у том узрасту дјеца итекако требају да су што више физички активна. Друга ствар је, жао ми је такође, што наставници физичке културе, физичког васпитања, нису укључени у рад предшколског, од првог разреда па до петог разреда баш зато што тад дјеца највише упијају и најбоље напредују. Тада с њима раде учитељице, дакле разредна настава. Сматрам да они нису довољно едуковани за такав вид активности”, појашњава Диана.

Ова успјешна млада жена још каже да се мали број часова у школама може надокнадити одласком на приватне тренинге, али да, нажалост, немају сва дјеца једнаке услове – новац и родитеље спремне да их одвезу и довезу са тренинга. Сматра, ипак, да је важно да се дјеца и млади укључе у клубове, не само због здравља и развоја моторичких вјештина.

“Него и због социјализације, због самих пријатељстава, контаката, путовања. Дакле, та дјеца науче да дијеле и да губе, и да добијају, дакле да приме пораз и побједу. Јер то су способности које ће им помоћи у животу. Дакле кад одрасту, кад постану велики. Неће бити, оно, толики им проблем. Па шта сад, изгубио сам, побиједио сам, нисам прошао на конкурсу, идемо даље дакле није битно колико ћеш пута пасти него колико ћеш пута устати”, поручује Диана.

Дакле, омладино Босне и Херцеговине, ваља нам устати, па барем прошетати ако не трчати, наравно, уз обавезно слушање Омладинског програма.

 

 

 

 

(bhrt.ba)

spot_img
spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img