Zašto nam je tako teško nositi masku i držati distancu?

Osnovni razlog zbog kojeg se neki ne boje zaraze jeste što je „neprijatelj” zdravlja nevidljiv, što znači da ne može da nanese neko zlo, tvrde psihijatri, dok se, kažu, stavljajući zaštitu preko lica, odvajamo i od bližnjih.

– Epidemiologija je barem pedeset odsto psihologija. Na kraju krajeva, nije bitno kako se ponaša virus, važno je kako se ponaša čovek – upozorava dr Damir Humerović, urednik knjige „Psihijatrija pandemije” i direktor prestižne njujorške bolnice „Nort šor juniverziti hospital” (North Shore University Hospital). Iako bi sedam meseci nakon što je virus korona iz kineskog grada Vuhana uzeo „kartu” za put oko sveta i zarazio više od jedanaest miliona ljudi trebalo svima da bude jasno da su maske i fizička distanca jedini način odbrane od virusa, u mnogim zemljama bilo je neophodno doneti drakonske kazne za nenošenje maski.

- Reklama -

Zbog čega se ne plašimo virusa, iako u ovom trenutku gotovo svako od nas lično poznaje osobu zaraženu kovidom 19? Zašto nam je teško da se naviknemo na nošenje maski u zatvorenim prostorima? Da li ne vidimo nikakvu uzročno-posledičnu vezu između odlaska na derbi, teniski turnir i noćni klub i upale pluća?

– Osnovni razlog zbog kojeg se ne plašimo virusa jeste što je „neprijatelj” našeg zdravlja nevidljiv. A kada je nevidljiv, veoma je teško uočiti na koji način može da nam nanese zlo. Kada vidimo vatru, mi bežimo. Ako čujemo vazdušnu uzbunu, idemo u sklonište. Na semaforu stanemo kada se upali crveno svetlo. Sada ne znamo gde da gledamo i hoće li nas neprijatelj opeći, dodirnuti ili ujesti. Osim toga, znamo da nosioci respiratornih virusa kijaju, kašlju i izgledaju bolesno, pa smo uvereni da ćemo lako prepoznati zaraženu osobu i od nje se skloniti. Mi smo već decenijama izloženi informacijama o nevidljivim neprijateljima, od kojih se ne ipak štitimo u dovoljnoj meri. Znamo da je sunčanje štetno, ali ne vidimo ultravioletne zrake koji štete našoj koži, pa se satima izležavamo na plaži. Znamo i da se voće i povrće prska pesticidima, ali ne razumemo kako savršeno lepa jabuka može da nas ugrozi, jer je jabuka sinonim za zdravlje. Nažalost, u protekle tri decenije preturili smo preko glave rat, sankcije, siromaštvo i bombardovanje i više nam ništa nije „strašno”. Zato i veoma često čujemo izjavu da „od nečega mora da se umre” i, kada to uvežemo sa načinom modernog življenja, koji je sinonim za hedonizam i udobnost, shvatimo da je mnogo ljudi deklarativno spremnije za respirator nego da se odrekne kapućina u omiljenom kafiću. I konačno, treba reći da taj stav, „neće to mene”, dugujemo i kontradiktornim izjavama stručnjaka, koji su na početku pandemije govorili: „virus ne napada mlade”, „neće korona na zdrave”, „deca su bezbedna”. Tek kada smo shvatili da „svi umiru”, počeli smo ozbiljnije da shvatamo opasnost – ističe dr Snežana Japalak, psihijatar iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”.

Naša sagovornica dodaje da joj četiri meseca nakon početka pandemije i neki obrazovani ljudi objašnjavaju kako „maska ne štiti”, a odbijanje ljudi da nose masku ona ne tumači samo činjenicom da je disanje ispod nje teško i neprijatno, naročito sa dolaskom letnjih temperatura.

– U psihološkom smislu maska nosi poruku „ti si mi neprijatelj” i, kada stavljamo masku u prisustvu bliskih ljudi, mi njima šaljemo poruku da ih smatramo izvorima zaraze opasne po život i ta spoznaja nam je veoma neprijatna. Osim toga, mi sa ljudima komuniciramo ne samo rečima već i izrazima lica, a maska nam onemogućava tu neverbalnu komunikaciju – mi više ne vidimo da li se neko smeje ili je besan. Običan čovek ne vidi dejstvo maske jer ne vidi mikroorganizme. Ne vidimo ni korisnost maske – tek dve nedelje nakon kontakta, kada prođe period inkubacije, možemo da zaključimo da smo se sačuvali od virusa ili da smo nekoga sačuvali od naše zaraze. Međutim, bitku sa virusom korona moguće je dobiti samo promenom ponašanja, to jest nošenjem maske, držanjem fizičke distance i pranjem ruku, a da bi nam to ponašanje postalo uobičajeno i svakodnevno, potrebno je vreme i ponavljanje – naglašava naša sagovornica. Osim nošenja maske, potrebno je držati i fizičku distancu sa svim osobama koje nisu na našem spisku stanara, što je još jedna velika promena, jer čovek ima potrebu da bude fizički blizak sa dragim ljudima – da ih zagrli kada su srećni i poljubi kada su tužni. Da bismo opstali i ostali zdravi, neophodno je da se gregarni motiv (motiv da se bude u društvu) zameni u korist nagona za preživljavanje.

– Da bi neka navika, tipa pranje zuba posle jela, nošenje maske ili držanje fizičke distance, postala automatizam, potrebno je vreme i ponavljanje, a u međuvremenu svi autoriteti moraju da šalju iste poruke. Ne može jedan stručnjak da priča da maske ne štite, drugi da poručuje da maske treba nositi samo u zatvorenom prostoru, treći da ubeđuje da su „hirurške maske beskorisne, štiti nas samo maska N95”, četvrti da nosi masku i na ulici… Da bi nošenje maski prešlo u naviku, mora da postoje i kazne – da su ljudi razumna bića, ne bi ceo pravosudni sistem počivao na sankcijama. Važno je razumeti da će ova pandemija dugo da traje i da nam je neophodna trajna promena ponašanja da bismo preživeli kao vrsta. Zato svi autoriteti moraju da šalju poruku „od korone obolevaju svi” i „za sve ljude virus može biti fatalan”. U ovom trenutku, prosečna osoba je zbunjena njihovim kontradiktornim izjavama i dovodi sebe u bespotrebnu dilemu – kome treba da veruje. A najgore što može da se desi jeste da ne veruje nikome i prestane da štiti sebe i druge – zaključuje dr Snežana Japalak.

 

 

 

 

(politika.rs)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime