Возило 010 најтраженије у БиХ: Животна прича хуманог таксисте

За Русмира Љутвијевића, таксисту из Зенице и његовог сина Данина, који се од рођења дословно бори за живот, чуло се широм свијета.

Потресна прича расплакала је хиљаде људи не само у региону и Европи, него и у САД, Канади и Аустралији.

Русмир, наиме, у свако доба дана и ноћи бесплатно превози дјецу са тешкоћама у развоју и тешко болесну дјецу, када их родитељи воде у болницу, на вјежбе или прегледе.

Каже, зна каква је мука немати марку или двије за своје болесно дијете. А многи немају. Помаже и старијим људима и особама са инвалидитетом.

– Телефон ми непрестано звони. Море позива сам добио из цијелог свијета, а највише од родитеља дјеце с тешкоћама. Људи ме подржавају и благосиљају и хвала им на томе. Многи ми нуде новац, али мени новац не треба – каже Русмир за Српскаинфо.

Његов такси број 010 постао је најпознатији и најтраженији у Зеници, а хумани таксиста свима излази у сусрет, осим ако га зову баш у вријеме кад је потребан свом сину.

– Ево, јутрос сам од пет сати на точковима. Није ми тешко. Пола километара, колико пређем, возим за неко добро, а пола за паре. Мени и мојој породици доста. Презадовољан сам – објашњава Русмир своју „рачуницу“.

– Неки дан ми једна жена гура 50 марака у руке, за гориво. Кажем јој ја, не треба, госпођо, имам ја, увијек ће се наћи филџан горива да се помогне болесном дјетету. Један ми је, опет, из Њемачке послао 100 евра. Није требао, али кад је већ послао, ја сам одмах те паре однио у удружење “Свијет у сликама“, гдје и мој Дани иде на вјежбе, да купе дјеци неко помагало, Могао сам тим новцем платити мом сину додатне вјежбе, али реците, зар би било у реду да мој син добије све, а друга дјеца ништа – прича Русмир.

Каже да за његовог сина лијека нема. Дијете не може да хода, нити да говори, често има и проблема с дисањем, пије много лијекова који су му неопходни, а који му додатно нарушавају здравље, јер их тијело не може поднијети.

Тата Русмир и мама Амина, уз помоћ баке и дједа, покушавају то ублажити посебном исхраном и бескрајном љубављу.

Све у свему, Мцдермид синдром, ријетка генетска болест од које пати њихов јединац је сурова. Још само петоро дјеце у БиХ има такву дијагнозу. Једино што малом Данину може олакшати живот су вјежбе. А то се плаћа.

Један третман кошта 20 КМ, препоручују се два дневно. Русмир признаје да толико не може, али чини све што може.

Колица за Данина коштају више од 2.000 КМ, а потребне су и ортозе и друга помагала… Али камо среће да је сва мука у парама.

– Није ми јасно како људи не могу да схвате да није све у парама, да смо сви ми од крви и меса и да нас чека исти крај. Нећемо новац са собом у гроб понијети. Гледам поједине докторе, одреде дијагнозу и ставе тачку. Готово. Не би прогуглали да виде шта се у свијету дешава, не би од пара које зараде сами себи платили неку едукацију, па да својим пацијентима помогну, да им олакшају живот. Не могу, ваљда, стићи од силних вила и викендица. Сви би они “ферарије” возали да смију, али не смију од народа – каже Русмир.

“Каква вјера и нација, ко ми је пречи од Јована!”

Русмир вјерује да је све људе један бог створио и на овај свијет довео и да то нема никакве везе са вјером и нацијом.

– Ето, све што у животу имам, материјално, стекао сам у фирми из Градишке за коју сам радио шест година. Власници овог предузећа, Јово и Миљан Плотан, гледали су увијек моје дијете и мене као најрођеније. Да не говорим шта су све за мог сина и другу дјецу с посебним потребама учинили браћа Андрија и Иван Петровић. Акције подршке, сати и сати пријатељског разговора… Ничим се то платити не може! И онда ми неко прича о „нашима“ и „њиховима“. Каква глупост. Мени су Андрија, Иван, Миљан и Јово моји, немам ја никог пречег – каже зенички таксиста хуманитарац.
„Возићу те сваки дан, немој да се мучиш“

Русмир каже да га често потресе колико су људи којима је најтеже скромни и пуни обзира према другима.

– Возим неки дан и сретнем Дениса Челебића, младог правника који повремено ради у Удружењу “Длан”. Иде пјешке, корак по корак, а сваки му је корак тежак, јер због инвалидитета једва хода. Кажем му, Денисе, брате, куд си пошао, што ме ниси звао, а он мени вели: “Не могу те стално звати, потребан си свом сину, а и да проходам мало”. Добро, али признај, треба ли ти три сата да тако, на штакама, од куће дођеш до удружења. Каже он, треба. Па, побогу, зови ме, возићу те сваки дан ако треба, немој да се мучиш – прича хумани таксиста.

Жена којој треба подићи споменик

Са посебном њежношћу и поносом Русмир говори о својој породици: оцу кувару, мајци домаћици и супрузи Амини. Живе заједно, у стану од 56 квадрата и дишу једни за друге.

dig

– Моја је супруга херој. Споменик јој треба подићи, шта је све она преживјела бринући о нашем дјетету и бдијући над њим. Она је јача од мене, али сада, кад је Дани порастао и отежао, потребна је физичка снага. Мајка га више не може носити, то сада радим ја, зато сам и напустио посао у фирми, којим сам био презадовољан. Као таксиста имам флексибилно радно вријеме, могу се прилагодити потребама нашег сина – каже Русмир.

И поручује да ће, ако бог да, са својом Амином имати још дјечице.

Ради као драгстор, али бесплатно

Радни дан Русмира Љутвијевића најчешће траје од зоре до поноћи.

Осим што вози такси, пола гратис, а пола за новац, он води свог сина на вјежбе и прегледе и свесрдно се труди да помогне и другој дјеци с тешкоћама.

У тој мисији често организује хуманитарне или друштвене акције. Тренутно је окупиран борбом за отварање дневног центра за дјецу са тешкоћама у Зеници.

Када му, након свега, преостане још који атом снаге, на интернету трага за новим помагалима, вјежбама или процедурама, која су се појавила у развијеном свијету, а која би могла помоћи његовом сину и другим малишанима који пате од неизљечивих болести.

 

 

 

 

(srpskainfo.com)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime