spot_img
spot_img

Беким Сејрановић: Ја сам бахато и неумјерено претјеривање у свему

spot_img
spot_img

Беким Сејрановић је један од најчитанијих и најталентованијих бх. писаца чија популарност не јењава од 2009. године када је за роман “Нигдје, ниоткуда”, који је на подручју бивше Југославије проглашен најбољим, добио награду Меша Селимовић.

Брчак с адресом у Ослу гост је овогодишњег Bookstan-а који је, како нам је рекао, један од бољих књижевних фестивала на којима је био.

“Драго ми је да сам поново у Сарајеву и радује ме што су чак и јутарње промоције Bookstan-а веома посјећене. Залауфало се то фино, расте популарност и важност овог фестивала. Већину аутора који су ту сам упознао кроз њихов рад, многе знам и лично. Веома је битно да се људи друже, размјењују искуства, да се писци срећу са читатељима и разговарају с њима. Генерално мислим да је Сарајево прилично добра средина за овакав тим фестивала”, рекао је Сејрановић за Klix.ba.

Рад на новом роману

Открио нам је како тренутно завршава свој нови роман који ће, изразио је наду, наредне године представити у Сарајеву. Вијест о новом роману, који ће попут његових других романа садржавати аутобиографске елементе, сигурно ће обрадовати бројне фанове Сејрановићеве писане ријечи.

“Ја писање морам заснивати на властитом искуству, не могу писати о стварима које не познајем, као напримјер о ноћном животу у Лас Вегасу. Могу измишљати, али мислим да то нема смисла јер сви ми пишемо о нашим свјетовима. Ја своја властита искуства обликујем у аутобиографски темељ на којем градим фикцију, с тим да је према мом мишљењу аутобиографија и препричавање властитих снова и фантазија. Бар у мом случају су фантазије и снови проистекли из неког мог искуства. Не могу ја сјести и задати себи тему о којој ћу писати, већ ме нека тема заокупи и пишем о њој јер не могу од ње побјећи. Када заробим своје демоне на папир, нема их више”, појаснио је.

Оно што се провлачи кроз његове романе су осјећај немира и неприпадња. Супротстављене карактере, прича нам, никада није успио помирити, како у стварном животу, тако ни у књижевности.

“Једноставно је некоме судбина таква. Мој отац је у Аустралији, мајка у Белгији, једна кћерка у Словенији, а друга у Аустралији. Мало живим тамо, мало овамо, покушавам се смирити, али то траје неки период и онда се опет нешто догоди па морам ићи даље. Посљедњих седам година провео сам у овим крајевима, у Брчком, Загребу и Љубљани, а сад се опет морам вратити у Норвешку због економских и здравствених разлога”, рекао је.

Живјети од књижевности није лако па Сејрановић у Норвешкој ради и као судски тумач.

“Немогуће је живјети само од продаје књига, нарочито на Балкану. Једно вријеме сам добијао стипендију министарства Норвешке, јер сам написао двије књиге на норвешком. На Балкану је то мало теже, ми смо мало тржиште па се прода мање књига”, појаснио је.

О књижевности и животу на релацији БиХ – Хрватска – Норвешка

С обзиром на то да живи на релацији БиХ – Хрватска – Норвешка питали смо га колико се живот на Западу разликује од живота на Балкану.

“Стандард живота је много бољи, плате су веће, али је све скупље. Ја нисам неки реперезентативан примјерак, за мој стандард живот у Норвешкој је превише организован, нема луфта да будеш свој и слободан. С друге стране, управио то нама фали јер овдје ништа не функционише. Но, ипак ми фали тог неког нашег јавашлука”, признао је.

У угодном амбијенту књижаре Buybook разговарали смо и о стању у књижевности у земљама бивше Југославије, али и у свијету.

“Мени је драго да сарадња људи који говоре јужнославенским, новоштокавским језицима све више дјелује као једна културна цјелина. Књиге бх. аутора излазе у Загребу, Београду и обрнуто. Данас сам присуствово промоцији Срђана Секулића из Новог Сада који је прву књигу поезије издао у Сарајеву. Драго ми је што долази једна нова генерација млађих аутора и што је квалитет књижевности порастао у посљедњих неколико година. Мислим да је управо та културна сарадња узрок тога”, рекао је.

На свјетској књижевној сцени, сматра, влада хиперпродукција због које више нема средине – или си на врху или за тебе нико не зна.

“Такво је стање и у музици, филму, у свему. Једноставно, мораш испливати на површину да би неко чуо за тебе. Људи говоре о хиперпродукцији, али само треба исфилтрирати оно што ваља. Добре књижевности има, само треба доћи до ње”, рекао је.

На крају разговора рекао нам је како је он бахато и неумјерено претјеривање у свему.

“Претјерујем у свему. Кад радим, превише радим, кад партијам, превише партијам. Шта год да радим превише је и то се одражава на моје физичко и психичко здравље. Приближавам се педесетим годинама, покушавам се смирити, а то је тешко када човјек навикне на одређени начин живота”, рекао је Сејрановић искрено.

Беким Сејрановић је бх. писац рођен 1972. године у Брчком. У Ријеци је завршио поморску школу, а затим и кроатистику. У Ослу је на Хисторијско-филозофском факултету магистрирао јужнославенску књижевност. Аутор је књиге кратких прича “Фасунг”, романа “Нигдје, ниоткуда”, “Љепши крај”, “Сандале”, “Твој син Хуцклеберрy Финн” и “Дневник једног номада”.

 

 

 

 

 

(klix.ba)

spot_img
spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img